Израелци губе стрпљење, Палестинци наду

Блиски исток се пали готово по прецизној закономерности. Грађански рат у Сирији приближава се крају, али бакља сукоба пренета је одмах до Газе, појаса у коме су Израел и палестински милитантни Хамас ратовали три пут од 2008. до 2014. и више пута били на ивици ширег конфликта.

Влада премијера Бенјамина Нетанијахуа уморна је од учесталих провокација Хамаса који се не одриче идеје да „ништи” Израел. Из Појаса Газе су прошле године испаљене 1.233 ракете, постављене су 94 експлозивне направе и подметнути пожари који су спржили више од 3.000 хектара обрадиве земље.

Близу два милиона Палестинаца су после деценије израелске блокаде Појаса с копна, мора и из ваздуха и затворене границе према Египту поново захватили фрустрација, безнађе и насилништво. Близу 300 Палестинаца из Газе убијено је 2018. током демонстрација дуж границе.

Газа може да експлодира сваког минута, упозоравају посматрачи прилика у уском појасу дуж обала Медитерана у коме Палестинци живе под условима које неки називају „највећим затвором на свету”.

Последњих месеци блокада има разорне последице. Економија је у слободном паду. Половина становника живи испод границе сиромаштва, здравство је у колапсу, несташице струје су редовне, а незапосленост од 54 процента (код младих 70) генерише огорчење.

Ситуација је отежана и спором палестинског председника и лидера секуларног Фатаха Махмуда Абаса и Исмаила Ханије, његовог ривала из исламистичког Хамаса који од 2007. управља Газом. После неуспешних покушаја помирења, Абас појачава финансијски притисак, одбија да исплаћује плате запосленима у администрацији Газе и укида субвенције за електричну енергију.

Последња криза ескалирала је испаљивањем ракета од којих је једна пала чак 120 километара северно од границе, узрокујући рањавања седморо Јевреја, првих цивилних жртава после пет година. Израел је узвратио ваздушним ударима који су уништили седиште Хамаса али су – за разлику од претходних сукоба – пажљиво бирали мете како би се избегле цивилне жртве.

Док су Палестинци наставили да бацају „Молотовљеве коктеле” и камење на израелске војнике, с друге стране жице која окружује енклаву на истоку Медитерана, Израел је одговорио гомилањем трупа и тенкова.

Критично је било у суботу када су Палестинци обележавали прву годишњицу Великог марша повратка, протеста у коме се захтева право на повратак Палестинаца и њихових потомака присиљених на напусте своје домове у време настанка државе Израел 1948. Тада је 258 Палестинаца убијено а хиљаде рањено у сукобима у којима је страдао један израелски војник – што је најкрвавији биланс од рата 2014, када је у седмонедељном рату погинуло 2.100 Палестинаца, махом цивила, 66 израелских војника и седам цивила.

Због прекомерне употребе силе Израел је тада осуђен резолуцијом Генералне скупштине УН, а Савет за људска права УН је недавно саопштио да су Израелци у Гази могуће починили ратне злочине.

„Окупатори не траба да имају илузију да могу да сломе вољу народа”, изјављује лидер Хамаса, понављајући речи које је ко зна колико пута изговорио до сада, али египатски посредници и међународни званичници су после тродневних „маратонских преговора” с Хамасом и Исламским џихадом успели да испослују уздржаност. Тврди се да су емисари из Каира Хамасу обећали економску помоћ у замену за одустајање од опасних провокација дуж границе.

Масовни протест окупио је десетине хиљада Палестинаца, али јасно је да су послушали лидере Хамаса који би радије да избегне сукоб ширих размера. То што вође Хамаса отварају могућност да су ракете на Израел испалили палестински џихадисти – групе иза којих стоји Иран – указује управо на то.

Али, да би све било уклопљену у општу слику, Арапи су додатно огорчени док је израелски премијер Бенјамин Нетанијаху охрабрен подршком из Вашингтона. Доналд Трамп је променио правила игре и отворено игнорише деценијама старе међународне конвенције. Преместио је амбасаду САД из Тел Авива у Јерусалим, заборавио на преговоре о решењу израелско-палестинског конфликта по формули две државе, сада је цинично и опасно Израелу признао пун суверенитет над Голанском висоравни, коју је Сирија заузела у рату 1967. и анектирала 1981.

Прошлог фебруара у Јерусалиму је изгласан закон који Израелу омогућава да ректроактивно преузима приватну палестинску земљу. Ограничавање приступа џамији Ал Акса такође изазива палестински бес.

Мир на Блиском истоку је по ко зна који пут угрожен. Да ли звук ракета надјачава све остало?

Реплика крвавог конфликта из 2014. није ни у интересу Израела, али сукоб ограниченог интензитета одговара премијеру Нетанијахуу који на изборима 9. априла тражи четврти узастопни мандат. Његова кампања превасходно почива на чврстој платформи сигурности Израела, како од претњи Хамаса на југу и либанског Хезболаха на северу земље, тако и од иранских милиција присутних у Сирији.

Операције у Гази – коју је Израел окупирао у рату 1967. да би једнострани повукао трупе и јеврејске насељенике 2005 – добродошле су да пажњу израелске јавности одврате од оптужница за корупцију које ће против лидера десничарског Ликуда бити подигнуте после избора, али несумњиво утичу да је његова изборна трка неизвеснија него било која до сада.

Ескалација протекле године имале су исти сценарио, пише „Хаарец”: Палестинци испале ракете, Израел осуди агресију и саопшти да ће оштро узвратити, Хамас потрчи до египатских обавештајаца захтевајући примирје, палестинске фракције у Гази објаве да је успостављен прекид ватре, Израел каже да о томе ништа не зна – али на крају, некако, пуцњава утихне.

Незванично примирје се држи. Упркос Нетанијахуовом драматичном скраћивању посете Америци, премијер је прихватио политички ризик да га изборни ривали критикују за неодлучност и поштује прекид ватре.