Izraelci gube strpljenje, Palestinci nadu

Bliski istok se pali gotovo po preciznoj zakonomernosti. Građanski rat u Siriji približava se kraju, ali baklja sukoba preneta je odmah do Gaze, pojasa u kome su Izrael i palestinski militantni Hamas ratovali tri put od 2008. do 2014. i više puta bili na ivici šireg konflikta.

Vlada premijera Benjamina Netanijahua umorna je od učestalih provokacija Hamasa koji se ne odriče ideje da „ništi” Izrael. Iz Pojasa Gaze su prošle godine ispaljene 1.233 rakete, postavljene su 94 eksplozivne naprave i podmetnuti požari koji su spržili više od 3.000 hektara obradive zemlje.

Blizu dva miliona Palestinaca su posle decenije izraelske blokade Pojasa s kopna, mora i iz vazduha i zatvorene granice prema Egiptu ponovo zahvatili frustracija, beznađe i nasilništvo. Blizu 300 Palestinaca iz Gaze ubijeno je 2018. tokom demonstracija duž granice.

Gaza može da eksplodira svakog minuta, upozoravaju posmatrači prilika u uskom pojasu duž obala Mediterana u kome Palestinci žive pod uslovima koje neki nazivaju „najvećim zatvorom na svetu”.

Poslednjih meseci blokada ima razorne posledice. Ekonomija je u slobodnom padu. Polovina stanovnika živi ispod granice siromaštva, zdravstvo je u kolapsu, nestašice struje su redovne, a nezaposlenost od 54 procenta (kod mladih 70) generiše ogorčenje.

Situacija je otežana i sporom palestinskog predsednika i lidera sekularnog Fataha Mahmuda Abasa i Ismaila Hanije, njegovog rivala iz islamističkog Hamasa koji od 2007. upravlja Gazom. Posle neuspešnih pokušaja pomirenja, Abas pojačava finansijski pritisak, odbija da isplaćuje plate zaposlenima u administraciji Gaze i ukida subvencije za električnu energiju.

Poslednja kriza eskalirala je ispaljivanjem raketa od kojih je jedna pala čak 120 kilometara severno od granice, uzrokujući ranjavanja sedmoro Jevreja, prvih civilnih žrtava posle pet godina. Izrael je uzvratio vazdušnim udarima koji su uništili sedište Hamasa ali su – za razliku od prethodnih sukoba – pažljivo birali mete kako bi se izbegle civilne žrtve.

Dok su Palestinci nastavili da bacaju „Molotovljeve koktele” i kamenje na izraelske vojnike, s druge strane žice koja okružuje enklavu na istoku Mediterana, Izrael je odgovorio gomilanjem trupa i tenkova.

Kritično je bilo u subotu kada su Palestinci obeležavali prvu godišnjicu Velikog marša povratka, protesta u kome se zahteva pravo na povratak Palestinaca i njihovih potomaka prisiljenih na napuste svoje domove u vreme nastanka države Izrael 1948. Tada je 258 Palestinaca ubijeno a hiljade ranjeno u sukobima u kojima je stradao jedan izraelski vojnik – što je najkrvaviji bilans od rata 2014, kada je u sedmonedeljnom ratu poginulo 2.100 Palestinaca, mahom civila, 66 izraelskih vojnika i sedam civila.

Zbog prekomerne upotrebe sile Izrael je tada osuđen rezolucijom Generalne skupštine UN, a Savet za ljudska prava UN je nedavno saopštio da su Izraelci u Gazi moguće počinili ratne zločine.

„Okupatori ne traba da imaju iluziju da mogu da slome volju naroda”, izjavljuje lider Hamasa, ponavljajući reči koje je ko zna koliko puta izgovorio do sada, ali egipatski posrednici i međunarodni zvaničnici su posle trodnevnih „maratonskih pregovora” s Hamasom i Islamskim džihadom uspeli da isposluju uzdržanost. Tvrdi se da su emisari iz Kaira Hamasu obećali ekonomsku pomoć u zamenu za odustajanje od opasnih provokacija duž granice.

Masovni protest okupio je desetine hiljada Palestinaca, ali jasno je da su poslušali lidere Hamasa koji bi radije da izbegne sukob širih razmera. To što vođe Hamasa otvaraju mogućnost da su rakete na Izrael ispalili palestinski džihadisti – grupe iza kojih stoji Iran – ukazuje upravo na to.

Ali, da bi sve bilo uklopljenu u opštu sliku, Arapi su dodatno ogorčeni dok je izraelski premijer Benjamin Netanijahu ohrabren podrškom iz Vašingtona. Donald Tramp je promenio pravila igre i otvoreno ignoriše decenijama stare međunarodne konvencije. Premestio je ambasadu SAD iz Tel Aviva u Jerusalim, zaboravio na pregovore o rešenju izraelsko-palestinskog konflikta po formuli dve države, sada je cinično i opasno Izraelu priznao pun suverenitet nad Golanskom visoravni, koju je Sirija zauzela u ratu 1967. i anektirala 1981.

Prošlog februara u Jerusalimu je izglasan zakon koji Izraelu omogućava da rektroaktivno preuzima privatnu palestinsku zemlju. Ograničavanje pristupa džamiji Al Aksa takođe izaziva palestinski bes.

Mir na Bliskom istoku je po ko zna koji put ugrožen. Da li zvuk raketa nadjačava sve ostalo?

Replika krvavog konflikta iz 2014. nije ni u interesu Izraela, ali sukob ograničenog intenziteta odgovara premijeru Netanijahuu koji na izborima 9. aprila traži četvrti uzastopni mandat. Njegova kampanja prevashodno počiva na čvrstoj platformi sigurnosti Izraela, kako od pretnji Hamasa na jugu i libanskog Hezbolaha na severu zemlje, tako i od iranskih milicija prisutnih u Siriji.

Operacije u Gazi – koju je Izrael okupirao u ratu 1967. da bi jednostrani povukao trupe i jevrejske naseljenike 2005 – dobrodošle su da pažnju izraelske javnosti odvrate od optužnica za korupciju koje će protiv lidera desničarskog Likuda biti podignute posle izbora, ali nesumnjivo utiču da je njegova izborna trka neizvesnija nego bilo koja do sada.

Eskalacija protekle godine imale su isti scenario, piše „Haarec”: Palestinci ispale rakete, Izrael osudi agresiju i saopšti da će oštro uzvratiti, Hamas potrči do egipatskih obaveštajaca zahtevajući primirje, palestinske frakcije u Gazi objave da je uspostavljen prekid vatre, Izrael kaže da o tome ništa ne zna – ali na kraju, nekako, pucnjava utihne.

Nezvanično primirje se drži. Uprkos Netanijahuovom dramatičnom skraćivanju posete Americi, premijer je prihvatio politički rizik da ga izborni rivali kritikuju za neodlučnost i poštuje prekid vatre.