Чувај се тихог човека

Сцена је следећа: тог 11. септембра авион је управо погодио Пентагон, у Овалном кабинету владају конфузија, збуњеност и страх, види се то и на лицима Кондолизе Рајс и Доналда Рамсфелда (председник је одсутан) и комплетног административног особља, само не на лицу потпредседника Дика Чејнија. Његово лице говори да је он овај кризни тренутак проценио као могућност за отварање простора за промене унутар америчког друштва, па и саме републиканске владавине. Променивши ток историје милионима људи, урадио је то као дух и отишао не зна се куда.

Овакав Дик Чејни (Ричард Брус Дик Чејни) субјект је филмске приче „Човек из сенке” (у оригиналу: Vice, у значењу потпредседник), коју је исписао и режирао Адам Мекеј, амерички сценариста, редитељ, комичар и глумац. После филмова о Кондолизи Рајс – „Courting Condi” Себастијана Догарта, у којем је у форми мјузикла раскринкан приватни и политички живот некадашње државне секретарке САД; о Доналду Рамсфелду – „Непознато познато” Ерола Мориса, у којем је овај мајстор спиралне реторике (такозвани Rumspeak) и архитекта непопуларних ратова које су САД водиле и још воде у иностранству описан као „превејани мачак са достојанством сфинге”; о председнику Џорџу Бушу Млађем – „W” Оливера Стоуна, било је питање времена када ће на филмски ред доћи и Дик Чејни. Разумљиво је што се на биографски филм о Чејнију оволико дуго чекало. Он се, баш због те своје веома дуге а тајанствене свеприсутности у америчкој политици, због мирноће, тишине, неистицања и недостатка јавних политичких гафова, чак ни због физичког изгледа, није наметао као много атрактиван филмски лик. Адам Мекеј га је учинио баш таквим – атрактивним за велико филмско платно.

Суштина Мекејевог филма у којем је Дик Чејни – у вансеријској изведби Кристијана Бејла (наравно, уз сјајну подршку маске и шминке, за шта је и освојен тај једини Оскар од чак 10 номинација ) – главни јунак, може се свести на следећу реченицу: „Чувајте се тихог човека, јер док други говоре он гледа, памти и реагује, делујући из сенке”. То је само једна од многих описних реченица које на рачун Чејнија, током целог филма, изговара његов давалац срца (Чејни је имао трансплантацију срца), из чије је визуре и испричана цела прича. Од оних пијаних дана из Чејнијеве младости, када је био избачен са Јејла, преко односа са супругом Лин (одлична Ејми Адамс) која је прави владар из сенке над „владаром из сенке”, од првих дана у активној политичкој каријери (од 1968. у Никсоновом кабинету), познанства и нераскидивог пријатељства са Доналдом Рамсфелдом и лекцијом „држи уста затворена, ради шта ти се каже и увек, ама увек буди лојалан”, па све до његове потпредседничке каријере...

Мекејев филм заправо и јесте више биографија Чејнијеве невероватно моћне политичке каријере и свих последица исте, него што је филм о њему самом. Филмски јунак се, баш као и стварни, отео покушају личне демистификације. Да се десило супротно, Дик Чејни не би био и остао „тај најтајанственији лидер у америчкој историји”, човек који је умео да „најекстремније републиканске идеје чини могућим и прихватљивим” и инсајдер који је „преобликовао САД и свет на начин који и данас осећамо”.

Другим речима, Мекеј је направио незгодно забаван филм о истинитој личности коју је представио као немилосрдно амбициозну политичку животињу која је за собом веома лукаво обрисала (готово) све трагове. У већем делу филма доминира сарказам, има и веома духовитих делова које Адам Мекеј преплиће и уплиће све до тренутка када коначно ваљда и сам схвата да фигура Дика Чејнија није нимало за шалу.

Једна моја америчка колегиница окарактерисала је „Човека из сенке” као „филм који не жели да хуманизује Чејнија, већ уместо тога (можда) демонизује Америку”. У то о „демонизацији” не бих превише улазила, али је констатација да Мекеј није „хуманизовао Чејнија” прилично тачна. Адам Мекеј је Дика Чејнија насликао као бездушног човека. У сваком случају, овај филм је поучан, а Кристијан Бејл и више него одличан. Вреди проведеног времена у биоскопском мраку.