Мањина понижава већину

Када човек чита извештаје са протеста у Србији мора да се упита каква је то политичка култура коју негује један део грађана. У европском таласу уличних протеста нашла се и Србија. Једном недељно у њеним градовима грађани шетају и протестују. Умешале су се и политичке партије, на неким говорницама узимају реч и високи функционери опозиционих политичких странака, тако да ове шетње добијају карактер грађанско-политичких протеста. Није овде реч о саставу оних који шетају. Демократско је право да изразе своја незадовољства, од комуналних, преко приватних, до државних проблема.

Међутим, отварају се нека друга питања. У каквим геополитичким условима се организују? Како се самопредстављају? Шта захтевају? Какве су могуће последице?

За посматраче политичких прилика важно је питање времена у коме се организују протести, а то је време тешке државне борбе за Косово и Метохију. Не баш пријатељске политике у региону према Србији и Републици Српској и српским мањинама, пенетрација иностраног (западног) интереса у политички живот Србије. Политички образованом грађанину Србије ове околности не могу да промакну.

На овим грађанско-политичким шетњама носи се платно на коме пише један од пет милиона. Тачније би било један од 80.000. Кад се сабере број изашлих према извештајима медија који подржавају протесте, изађе отприлике тај број. Нека их буде и дупло више. Чињеница је да у изборном телу представљају изразиту мањину.

Политички изразита мањина није проблем. Она се уважава као део демократског односа снага у држави. Проблем су њени захтеви. Велики је њихов распон (око 30 формулисаних) и тешко их је побројати. Најучесталији су: траже оставке државног врха, траже медијске слободе, траже откривање убице Оливера Ивановића, траже...

У условима масовних комуникационих канала испашта получасовни ТВ дневник као препрека медијским слободама у Србији. Под агресивном кампањом против Јавног сервиса догодио се, на општу срамоту, упад у зграду и покушај да се уређује дневник. А један опозициони политичар међу њима је отворено саопштио шта је опозиционо схватање слободе медија: угасиће једну телевизију. (А зашто не и друге?) Оливер Ивановић убијен је на Косову на коме не делује српска полиција и тужилаштво, а од српских власти се тражи судска истина. Захтев за оставкама челних функционера државе – председника државе, председника владе, председника скупштине, а онда се нижу имена министара и функционера нижих нивоа. Овај захтев, треба и то рећи, није унисон у овим шетњама, али чује се јер га изговарају и неки грађани и неки професори политичких наука за које је ова садашња власт „узурпаторска” (значи да је силом дошла на власт). Захтев је запањујући и забрињавајући са становишта политичке демократске културе.

Шта је проблем са овим захтевом? Једноставно: они који га изговарају одбацују демократску вољу већине грађана. Заправо, они вређају и понижавају оне грађане који су на изборима дали подршку политичкој опцији којој верују и којој су поверили мандат управљања државним и јавним пословима. Разуме се, нису сви гласали за садашњу власт, опозиција је остала у знатној мањини. Они грађани који подржавају садашњу опозицију, уколико им је стало до политичке културе, могу једино да траже превремене изборе. То би свако разумео. Али тражити оставке политичара који су добили знатну већину (а и да је са малом разликом конституисана већина) на изборима је претеће по демократију. Такви захтеви су по садржини дестабилизујући, а по последицама репресивни. Могу да породе неке облике насиља, а сигурно је да подстичу разне облике конфликтности. Велики мислилац демократије уочио је пре два века такву појаву и именовао је као тиранију мањине.

Има још једна асоцијација кад је реч о захтевима грађанско-политичких протеста. У овој форми у којој се презентују они садрже нешто од Рамбује модела. Неки захтеви су такви да ниједна демократски изабрана власт не може и не сме да их прихвати. Не сме јер би погазила начела легалитета и легитимитета. Да ли су писци захтева свесни последица свог деловања? Да ли они рачунају да тако нешто демократска већина на власти не сме да прихвати?

Има и других последица оваквог грађанско-политичког деловања. Уколико би се власт мењала оставкама, а не изборима, онда треба очекивати да ће свака будућа власт имати на улицама оне грађане који ће од ње тражити оставку а не изборе. Будућа опозиција на исти начин ће постављати немогуће захтеве, дестабилизоваће јавни живот, тражиће слободу медија и притом укидати неке који им нису по вољи. Тако, Србијо, срећан пут у анархију!

Када неком порасте потреба за влашћу, али му недостаје подршка, онда се јавља фрустрација, а затим агресија. Једино се тако могу објаснити почетни облици насилничког понашања неких учесника грађанско-политичких протеста 2019. године.

У Србији се од 9 марта 1991. усталила обичајност протеста на улици. Прође неколико година, а тргови и улица примају демонстранте. Увек се, од Видовданског сабора 1992. године, тражило да власт изађе на превремене изборе. Ово је, чини се, први пут да се траже оставке оних који су демократски изабрани, а узгред и избори.

Дакле, превремени избори да, оставке нипошто. А сваки онај који претендује на државну власт мора да зна да о природи његове власти највише говоре средства која користи да би је освојио.

Научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа