Manjina ponižava većinu

Kada čovek čita izveštaje sa protesta u Srbiji mora da se upita kakva je to politička kultura koju neguje jedan deo građana. U evropskom talasu uličnih protesta našla se i Srbija. Jednom nedeljno u njenim gradovima građani šetaju i protestuju. Umešale su se i političke partije, na nekim govornicama uzimaju reč i visoki funkcioneri opozicionih političkih stranaka, tako da ove šetnje dobijaju karakter građansko-političkih protesta. Nije ovde reč o sastavu onih koji šetaju. Demokratsko je pravo da izraze svoja nezadovoljstva, od komunalnih, preko privatnih, do državnih problema.

Međutim, otvaraju se neka druga pitanja. U kakvim geopolitičkim uslovima se organizuju? Kako se samopredstavljaju? Šta zahtevaju? Kakve su moguće posledice?

Za posmatrače političkih prilika važno je pitanje vremena u kome se organizuju protesti, a to je vreme teške državne borbe za Kosovo i Metohiju. Ne baš prijateljske politike u regionu prema Srbiji i Republici Srpskoj i srpskim manjinama, penetracija inostranog (zapadnog) interesa u politički život Srbije. Politički obrazovanom građaninu Srbije ove okolnosti ne mogu da promaknu.

Na ovim građansko-političkim šetnjama nosi se platno na kome piše jedan od pet miliona. Tačnije bi bilo jedan od 80.000. Kad se sabere broj izašlih prema izveštajima medija koji podržavaju proteste, izađe otprilike taj broj. Neka ih bude i duplo više. Činjenica je da u izbornom telu predstavljaju izrazitu manjinu.

Politički izrazita manjina nije problem. Ona se uvažava kao deo demokratskog odnosa snaga u državi. Problem su njeni zahtevi. Veliki je njihov raspon (oko 30 formulisanih) i teško ih je pobrojati. Najučestaliji su: traže ostavke državnog vrha, traže medijske slobode, traže otkrivanje ubice Olivera Ivanovića, traže...

U uslovima masovnih komunikacionih kanala ispašta polučasovni TV dnevnik kao prepreka medijskim slobodama u Srbiji. Pod agresivnom kampanjom protiv Javnog servisa dogodio se, na opštu sramotu, upad u zgradu i pokušaj da se uređuje dnevnik. A jedan opozicioni političar među njima je otvoreno saopštio šta je opoziciono shvatanje slobode medija: ugasiće jednu televiziju. (A zašto ne i druge?) Oliver Ivanović ubijen je na Kosovu na kome ne deluje srpska policija i tužilaštvo, a od srpskih vlasti se traži sudska istina. Zahtev za ostavkama čelnih funkcionera države – predsednika države, predsednika vlade, predsednika skupštine, a onda se nižu imena ministara i funkcionera nižih nivoa. Ovaj zahtev, treba i to reći, nije unison u ovim šetnjama, ali čuje se jer ga izgovaraju i neki građani i neki profesori političkih nauka za koje je ova sadašnja vlast „uzurpatorska” (znači da je silom došla na vlast). Zahtev je zapanjujući i zabrinjavajući sa stanovišta političke demokratske kulture.

Šta je problem sa ovim zahtevom? Jednostavno: oni koji ga izgovaraju odbacuju demokratsku volju većine građana. Zapravo, oni vređaju i ponižavaju one građane koji su na izborima dali podršku političkoj opciji kojoj veruju i kojoj su poverili mandat upravljanja državnim i javnim poslovima. Razume se, nisu svi glasali za sadašnju vlast, opozicija je ostala u znatnoj manjini. Oni građani koji podržavaju sadašnju opoziciju, ukoliko im je stalo do političke kulture, mogu jedino da traže prevremene izbore. To bi svako razumeo. Ali tražiti ostavke političara koji su dobili znatnu većinu (a i da je sa malom razlikom konstituisana većina) na izborima je preteće po demokratiju. Takvi zahtevi su po sadržini destabilizujući, a po posledicama represivni. Mogu da porode neke oblike nasilja, a sigurno je da podstiču razne oblike konfliktnosti. Veliki mislilac demokratije uočio je pre dva veka takvu pojavu i imenovao je kao tiraniju manjine.

Ima još jedna asocijacija kad je reč o zahtevima građansko-političkih protesta. U ovoj formi u kojoj se prezentuju oni sadrže nešto od Rambuje modela. Neki zahtevi su takvi da nijedna demokratski izabrana vlast ne može i ne sme da ih prihvati. Ne sme jer bi pogazila načela legaliteta i legitimiteta. Da li su pisci zahteva svesni posledica svog delovanja? Da li oni računaju da tako nešto demokratska većina na vlasti ne sme da prihvati?

Ima i drugih posledica ovakvog građansko-političkog delovanja. Ukoliko bi se vlast menjala ostavkama, a ne izborima, onda treba očekivati da će svaka buduća vlast imati na ulicama one građane koji će od nje tražiti ostavku a ne izbore. Buduća opozicija na isti način će postavljati nemoguće zahteve, destabilizovaće javni život, tražiće slobodu medija i pritom ukidati neke koji im nisu po volji. Tako, Srbijo, srećan put u anarhiju!

Kada nekom poraste potreba za vlašću, ali mu nedostaje podrška, onda se javlja frustracija, a zatim agresija. Jedino se tako mogu objasniti početni oblici nasilničkog ponašanja nekih učesnika građansko-političkih protesta 2019. godine.

U Srbiji se od 9 marta 1991. ustalila običajnost protesta na ulici. Prođe nekoliko godina, a trgovi i ulica primaju demonstrante. Uvek se, od Vidovdanskog sabora 1992. godine, tražilo da vlast izađe na prevremene izbore. Ovo je, čini se, prvi put da se traže ostavke onih koji su demokratski izabrani, a uzgred i izbori.

Dakle, prevremeni izbori da, ostavke nipošto. A svaki onaj koji pretenduje na državnu vlast mora da zna da o prirodi njegove vlasti najviše govore sredstva koja koristi da bi je osvojio.

Naučni savetnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista