Где је граница грађанске непослушности

Најава „референдума” на Старом граду, као и подношење кривичних пријава због блокаде саобраћаја, резултат су једночасовне обуставе саобраћаја у Коларчевој улици, у недељу у центру Београда. Организатори шетње „Један од пет милиона” у недељу су онемогућили саобраћај у центру престонице желећи, како кажу, да покажу како како ће све изгледати кад почне обнова Трга републике. На то је заменик градоначелника Горан Весић најавио подношење кривичних пријава против Николе Јовановића, потпредседника Народне странке, и председника СО Стари град Марка Бастаћа, који су иницирали и извели овај перформанс због којег је саобраћај у најужем центру престонице сат времена био блокиран.

Евентуална кривична пријава као да није много узбудила организаторе. Јовановић, чија је странка једна од чланица СзС-а, јуче је саопштио да „не може да дочека” пријаву, док је Бастаћ затражио да се сви радови у центру града обуставе све док грађани не искажу своје мишљење и то – путем референдума. Овај „захтев становника Старог града”, како је јуче саопштио Бастаћ, предат је Скупштини града. „Уколико се оглуши и на овај апел, он лично (Горан Весић) ће сносити одговорност за све што ће се дешавати, јер ћемо заједно са грађанима физички блокирати све који покушају да изводе радове на територији наше општине”, најавио је јуче председник СО Стари град.

Реаговао је и Весић, обелоданивши да су џакови којима је блокирана Коларчева улица добијени од градске власти како би били подељени кућним саветима и грађанима током зимских месеци. Бастаћ је, додаје Весић, ту со „сакрио од грађана” и искористио за блокаду једне од централних улица. То је само један од начина којима део опозиције последњих месеци незадовољство исказује на улици. Блокадом председништва Србије и најавом блокирања државних функционера у њиховим домовима и на радним местима, као и упадом у зграду РТС-а, доспева се близу „црвене линије” која дели демократско исказивање незадовољства и политичко насиље. Где су границе исказивања грађанске непослушности?

Политички аналитичар Бранко Радун, за наш лист каже да на овај начин организатори покушавају да „оживе” протесте који губе на значају. „Последњи догађаји представљају покушај спасавања протеста, па се изазивају инциденти кроз одређене перформансе. Организатори желе да испровоцирају реакцију власти да би протест добио нову енергију”, каже Радун и додаје да на почетку нисмо имали најјаснију слику ко је организатор, вођа протеста и који је њихов циљ. Додаје да неке државе имају рестриктиван однос, па протести не могу свуда да се организују, забрањено је прекидање саобраћаја на важним путним правцима и централним градским улицама: „Код нас то није регулисано, па неки схватају да могу да раде шта им падне на памет”.

Професор Факултета политичких наука Зоран Стојиљковић каже да последња дешавања представљају пример грађанске непослушности, а дозвољен је сваки њен облик који не укључује насиље. Приликом организације протеста, како каже, требало би водити рачуна о специфичној политичкој култури. „Горња граница, приликом ненасилних протеста, била би спаљивање лутке са нечијим ликом, али у неким политичким културама то представља позивање на убиство, што се мора узети у обзир. То није ништа ново и све смо то виђали кроз историју протеста, од седамдесетих и осамдесетих година прошлог века наовамо”, додаје наш саговорник, уз напомену да не можете да позовете грађане и да по некој, ограниченој рути, протестују бесциљно шетајући сат или два. Ипак, поларизација и заоштравање реторике, могли би да доведу до додатног насиља, упозорава Стојиљковић.

У другим земљама тешко се може замислити насилни упад у јавни сервис, блокирање важних саобраћајница, централних градских улица или опкољавање председништва, напомиње Бранко Радун. „Не можемо да замислимо да неко упадне у зграду Би-Би-Сија желећи да наметне неку другу уређивачку политику. У Паризу би све службе најоштрије реаговале на блокирање председништва, људи који би у томе учествовали били би санкционисани и претрпели би политичку штету. Сваки политичар који би упао у Би-Би-Си, завршио би каријеру”, напомиње Радун и објашњава да код нас не постоји тај ниво политичке културе. На такве догађаје, каже, сви гледају из страначке позиције и оправдавају их уколико су резултат деловања партијских колега.

Неолиберални капитализам и неједнакости

Протести грађана незадовољних економским положајем уобичајени су од кризе 2008. године. Ретко се дешава, како каже Зоран Стојиљковић, да протести уједине економске и политичке захтеве. „То је и код нас проблем. Протестовали смо деведесетих година, а након демократских промена дошло је до увођења неолибералних форми капитализма. Људи су изгубили послове и дошло је до још веће неједнакости. Данас, људи реагују у складу са ефектима резултата њиховог претходног изласка на протесте”, објашњава Стојиљковић. Грађани Србије данас имају огромно неповерење у политичке актере, али, како каже, слична је ситуација широм света. „Када имамо бар формално демократски систем, протести могу само да ограниче поље политике, да обезбеде да се поштују процедуре и да власт буде одговорнија. Синдикат `Независност`, који водим, подржава протесте у Србији у оној мери у којој ће довести до владавине права и омогућити демократске изборе”, додаје Стојиљковић.

„Демократија” не прашта неплаћене рачуне

Након протеста 1996–1997. године тадашњи градоначелник Ниша Зоран Живковић и високи функционер Демократске странке, позвао је грађане да неплаћањем рачуна за струју искажу грађанску непослушност режиму Слободана Милошевића. Грађани су то и чинили, али рачуни им нису опроштени. Након 2000. године и „демократских промена”, сва дуговања, заједно са каматама и судским трошковима, морали су да плате.

Профилисање опозиције кроз протесте

Протест „Један од пет милиона”, како каже Бранко Радун, произвео је промену рејтинга унутар опозиције, али не и на целокупној политичкој сцени. Наиме, организатори протеста, наставља, ојачали су своје позиције. Тако су се Савез за Србију и Сергеј Трифуновић, лидер Покрета слободних грађана, профилисали као предводници опозиције.