Одустали од крста, сад би храм подно Требевића

Сарајево – Златиште изнад Сарајева поново је у фокусу, јер је Савез логораша Републике Српске, заједно са организацијама породица погинулих, најавио да ће на овој локацији, уместо крста, изградити спомен-цркву, као симбол страдања сарајевских Срба. Након што је премијер РС Милорад Додик потврдио да ће Влада РС финансијски подржати реализацију ове идеје почело је „одапињање стрела” са свих нивоа власти у Сарајеву, као и од стране истих оних појединаца који су се јавно успротивили крсту, јер је он за њих „провокација”. Градоначелница Сарајева Самиха Боровац, иако свесна да се верски објекти, без икаквих проблема, граде широм БиХ, противи се само изградњи цркве подно Требевића јер, сматра она, „то не доприноси јачању поверења међу људима”.

У кругу оних који изградњу цркве на Златишту у јавности представљају и као „остварење Караџићевог сна о православној руци изнад Сарајева” је и делегат у Дому народа Федерације БиХ Миро Лазовић. Уместо да обелодани своја сазнања о злочинима над сарајевским Србима, јер је све време рата живео у овом граду и тако помогне српским мајкама да пронађу кости својих синова, он преко „Дневног аваза” поручује премијеру Додику да „направи обележје о страдању Срба у Сарајеву у централи СДС-а, од чије су политике, граната и снајпера страдали грађани српске националности у Сарајеву”. Истовремено Лазовић, који своју храброст, јер је Србин, манифестује обично кад не треба, јавно не коментарише изградњу џамије у сарајевском насељу Циглане, иако се изградњи овог верског објекта противи цели кварт.

Лазовић и други, међу којима је и председник Удружења Организатори покрета отпора ФБиХ Фуад Абаџић би, очито, да кривотворе и истину о злочину који су 3. маја 1992. године у Добровољачкој улици извршили припадници Армије БиХ, када су пресекли војну колону и убили 42, ранили 73, а заробили 215 припадника ЈНА који су ненаоружани напуштали град. Абаџић негира овај злочин и потура јавности лажи, да је „у Добровољачкој само заробљено 18 официра ЈНА” који су, како то он каже, „размењени за Вахида Каравелића”. С друге стране пензионисани генерал Каравелић, без обзира што зна да се његово име налази међу 15 осумњичених за злочин у Добровољачкој, изјављује појединим медијима да је „ идеја о изградњи цркве увреда и понижење за град Сарајево” који је „био жртва управо тих којима подижу цркву и крст”.

Председник Савеза логораша Републике Српске Бранислав Дукић се не обазире на мишљење појединаца, а још мање на поруке које стижу из Сарајева, јер „бошњачким званичницима не смета само црква, већ и све друго што има српски предзнак”, и он тврди да ће изградња цркве на Златишту почети оног тренутка кад идеју логораша и породица погинулих благослови митрополит дабробосански господин Николај.

Председница Организације породица погинулих бораца и заробљених цивила Источно Сарајево Мирјана Симанић, такође, није желела да коментарише реаговања из Сарајева, јер она сматра да „не треба полемисати са онима који су у стању оспоравати Србима чак и намеру да засаде дрво на одређеном месту”.

Један од свежијих примера који потврђује да поједини бошњачки политичари испољавају анимозитет према свему што је српско је и Споразум између БиХ и Српске православне цркве. Ратификацију овог уговора, од три члана Председништва БиХ, без обзира што га је два пута разматрао Парламент БиХ и дао сагласност да буде ратификован, оспорио је само Харис Силајџић, након чега га је прогласио „деструктивним по витални интерес ФБиХ”. Међутим, његов вето нису подржали делегати Странке демократске акције у Клубу Бошњака у Дому народа Парламента Федерације БиХ, па је тако пропао Силајџићев покушај да осујетиправно деловање овог документа.Иначе, Силајџић је целу драму направио зато што само он, и нико више, тврди да „ратификовани Споразум међународног карактера којим СПЦ добија статус међународне организације, са међународно-правним субјективитетом и привилегијама које ће произвести дугорочне последице по БиХ”.