Дувански дим на сцени

У позоришту се упорно и немилице пуши. Готово да је постало правило да се на сцени, у позоришној представи, пуши без икаквог ограничења. Од Чехова до Ковачевића, од Трејси Летс до Фасбиндера, један, два или више глумаца густирају сваки дим који повуку из цигарете, а запале их у приличном броју. Као да нико нема храбрости да управнике позоришта упозори на Закон о заштити становништва од изложености дуванском диму. Јер, у том закону пише да је пушење забрањено у сваком затвореном радном и јавном простору и да се, чак, у делатности културе искључује могућност да се одреди посебна просторија у којој је пушење дозвољено.

О некаквој уметничкој функционалности пушења на сцени нема смисла ни говорити. Нема потребе да се на сцени заиста пуши, чак ни у Ромчевићевом „Пасивном пушењу”, јер се бар пушење не мора дословно приказивати, ни кад је предмет разговора, глуме или подсмеха, пре би се требало ослањати на креативну снагу твораца представе. Ваљда маштовити редитељ може да смисли начин да уочљиво илуструје сличност мајке и ћерке, али не тако што ће оне, као у Фришовом „Хомо Фаберу” палити цигарету за цигаретом.

Најзад, да се позовем на дух Закона о забрани пушења на јавном месту – и тај дим са сцене гуши, и глумце на сцени који не пуше, али и публику, бар ону у првим редовима. Зато би требало упозорити одговорно лице у позоришту да се подухвати спровођења законске обавезе, по којој је „дужно да контролише забрану пушења у простору у коме је забрањено пушење у складу са овим законом”.

Али, ако је ипак неким подзаконским актом позориште изузето из закона о забрани пушења, онда би, можда, на прве редове и на бину требало налепити знак дозвољеног пушења, па нека непушачи седају у дно сале.

Слободан Ракетић,
Београд