Мотке? Не хвала

Александар Вучић упорно понавља да нема те силе која ће га натерати да разговара са лидерима опозиције, заборављајући да демократија није игра губитник-губитник, већ победник-победник.

Демократски избори нису само гласање за партију коју желимо да видимо у влади, већ се тичу гласања и за опозицију, која мора да буде довољно снажна да заступа гласове различите од оних који подржавају владајућу странку. Председник свих грађана, тако ваљда пише у Уставу, сматра, међутим, да иза њега и СНС-а стоји „нормална” Србија, да ће за њега бити жене „које нису глупе” да гласају за неког опозиционара.

Вучић је својевремено, колосално доприносећи негативној и поларизујућој атмосфери у друштву, разоткрио своју политичку филозофију кад је политичким ривалима поручио: Победите на изборима, а онда радите шта хоћете.

Радите шта хоћете, али док не победите ја ћу да радим шта хоћу. То је та победничка мантра која упечатљиво објашњава слабашност парламента, владе и других институција, контролисано судство и медије, ендемску корупцију, ослонац на лажи и страх. Ћелавци из џипова. Демократија без слободе.

Недавно је поново обелоданио сопствени политички кредо када је лидерима опозиције упутио позив на један несвакидашњи „дијалог”, који је својеврстан показатељ стања односа у овдашњој политици: „Ја предлажем сваком од њих – немојте да шаљете народ у пропаст, немојте да шаљете људе да чине кривична дела, ви, јунаци, узмите по мотку па дођите. Сам ћу да изађем па да видим шта ћете да ми урадите. Па видећете – ништа, само ће побећи главом без обзира, ето, толико су храбри. Храбри су кад то неко ради уместо њих, а они да буду лидери који ће моћи да краду у будућности као што су крали у прошлости.”

Тако би, дакле, требало да изгледа „витешко” одмеравање снага на српском политичком пољу. Испада као да живимо у средњем веку, па да ће победник уз помоћ својих копљаника завладати или одбранити територију, сачувати владајућу или успоставити нову династију.

Дуел са једним, а може и више, јуначи се Вучић, заборављајући да је 21. век, да се проблеми у савременој држави не решавају ни мачевима ни копљима, још мање моткама. Нити упадима у телевизију, чин испрозиваног и испровоцираног „јунаштва” на који се одлучио лидер „Двери”. Ако двојица-тројица у архаичном одмеравању снага треба да одреде будућност читаве нације, онда је то феудална деспотија у блажој, или диктатура у савременијој форми. О будућности одлучује народ, колико год то фразеолошки звучало. Ако му је добро, сачуваће власт, ако је незадовољан обориће је на изборима, а ако му је превршило – „узеће мотке”.

Нисам за мотке. Не бих да поново гори Скупштина. У буци и бесу тешко је бити паметан. У којем ће се правцу Србија кретати треба да се договори у парламенту, у институцијама правне државе, кроз дебату, од локалних заједница, преко медија, до синдиката и Академије наука.

Пре тога људи ће се опредељивати на изборима, који у демократској држави свакоме обезбеђују право на слободно испољавање политичких наклоности. Али, показују протести, слободна воља је угрожена на много начина, од којих су неки притисци софистицирани, а други брутално огољени.

Степен све примитивније агресивности – на обе стране располућене Србије – расте из дана у дан призивајући мрачне сценарије. У људима се буди најгоре. Ангажују се најстарији делови мозга који функционишу по принципу првобитних нагона. Психологија масе лако се претвара у хаос. Плашим се оних који Вучића „гледају као Бога”, како један таблоид извештава о његовој посети Алексинцу: „Оваква радост не виђа се често”. Истовремено сматрам да Србија не заслужује овако лошу опозицију.

Ту су онда војска и полиција. Уместо да буду деполитизоване, власт је њихове врхове привукла себи, уверена да је тиме изграђена сигурна кућа. Кућа која почива на сили никада не може да буде сигурна. Остаје питање шта ће урадити „ћутљива маса” коју Вучић покушава да прикаже као савезника тиме што их допрема на митинге широм Србије и спрема за онај главни у Београду. Опозиција узвраћа нудећи испразно памфлетски „Споразум са народом”. „Ћутљива маса”, онај део становника који се бави пуким преживљавањем и не мари ни за Вучића ни за опозицију, зна лако да проговори. Може ли и хоће ли власт да чује поруке са српских улица и тргова?

Што су ти позиви гласнији власт се све више затвара у оклоп и прети. Уместо да размисли зашто је Србија од „слободне земље” завршила у групацији „полуслободних”, власт такве анализе одбацује као необјективне. Исхабана теорија спољних завера. Држава – то сам ја, постао је апсолутистички кредо српског великог жупана.

Да ли је ова власт свесна да може да плати за све који су деценијама уназад овако или онако стругали нерве нације: за сопствена непочинства, за „жуте”, за Милошевића, за Јосипа Броза и Дражу Михаиловића…

Вучић позива целу Србију да дође у Београд. Исти позив упутила је и опозиција. Мериће се маса. Председник је ту свакако у предности. Што због бирача којима располаже, што због олакшаних транспортних могућности. СНС је показао да лако ангажује флоту аутобуса. Ривали немају ни приближно толико пара, а приватним превозницима прети реална опасност да изгубе лиценцу уколико пристану да Вучићеве противнике возе за главни град.

Обе стране позивају на уздржаност, али обе стране имају и капацитете за провокације које могу да воде неслућеним инцидентима. Ако се већ српска политика преселила на улице, што свакако није комплимент, онда никоме не би требало да падне на памет да се игра ватром. Ни моткама.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа