Motke? Ne hvala

Aleksandar Vučić uporno ponavlja da nema te sile koja će ga naterati da razgovara sa liderima opozicije, zaboravljajući da demokratija nije igra gubitnik-gubitnik, već pobednik-pobednik.

Demokratski izbori nisu samo glasanje za partiju koju želimo da vidimo u vladi, već se tiču glasanja i za opoziciju, koja mora da bude dovoljno snažna da zastupa glasove različite od onih koji podržavaju vladajuću stranku. Predsednik svih građana, tako valjda piše u Ustavu, smatra, međutim, da iza njega i SNS-a stoji „normalna” Srbija, da će za njega biti žene „koje nisu glupe” da glasaju za nekog opozicionara.

Vučić je svojevremeno, kolosalno doprinoseći negativnoj i polarizujućoj atmosferi u društvu, razotkrio svoju političku filozofiju kad je političkim rivalima poručio: Pobedite na izborima, a onda radite šta hoćete.

Radite šta hoćete, ali dok ne pobedite ja ću da radim šta hoću. To je ta pobednička mantra koja upečatljivo objašnjava slabašnost parlamenta, vlade i drugih institucija, kontrolisano sudstvo i medije, endemsku korupciju, oslonac na laži i strah. Ćelavci iz džipova. Demokratija bez slobode.

Nedavno je ponovo obelodanio sopstveni politički kredo kada je liderima opozicije uputio poziv na jedan nesvakidašnji „dijalog”, koji je svojevrstan pokazatelj stanja odnosa u ovdašnjoj politici: „Ja predlažem svakom od njih – nemojte da šaljete narod u propast, nemojte da šaljete ljude da čine krivična dela, vi, junaci, uzmite po motku pa dođite. Sam ću da izađem pa da vidim šta ćete da mi uradite. Pa videćete – ništa, samo će pobeći glavom bez obzira, eto, toliko su hrabri. Hrabri su kad to neko radi umesto njih, a oni da budu lideri koji će moći da kradu u budućnosti kao što su krali u prošlosti.”

Tako bi, dakle, trebalo da izgleda „viteško” odmeravanje snaga na srpskom političkom polju. Ispada kao da živimo u srednjem veku, pa da će pobednik uz pomoć svojih kopljanika zavladati ili odbraniti teritoriju, sačuvati vladajuću ili uspostaviti novu dinastiju.

Duel sa jednim, a može i više, junači se Vučić, zaboravljajući da je 21. vek, da se problemi u savremenoj državi ne rešavaju ni mačevima ni kopljima, još manje motkama. Niti upadima u televiziju, čin isprozivanog i isprovociranog „junaštva” na koji se odlučio lider „Dveri”. Ako dvojica-trojica u arhaičnom odmeravanju snaga treba da odrede budućnost čitave nacije, onda je to feudalna despotija u blažoj, ili diktatura u savremenijoj formi. O budućnosti odlučuje narod, koliko god to frazeološki zvučalo. Ako mu je dobro, sačuvaće vlast, ako je nezadovoljan oboriće je na izborima, a ako mu je prevršilo – „uzeće motke”.

Nisam za motke. Ne bih da ponovo gori Skupština. U buci i besu teško je biti pametan. U kojem će se pravcu Srbija kretati treba da se dogovori u parlamentu, u institucijama pravne države, kroz debatu, od lokalnih zajednica, preko medija, do sindikata i Akademije nauka.

Pre toga ljudi će se opredeljivati na izborima, koji u demokratskoj državi svakome obezbeđuju pravo na slobodno ispoljavanje političkih naklonosti. Ali, pokazuju protesti, slobodna volja je ugrožena na mnogo načina, od kojih su neki pritisci sofisticirani, a drugi brutalno ogoljeni.

Stepen sve primitivnije agresivnosti – na obe strane raspolućene Srbije – raste iz dana u dan prizivajući mračne scenarije. U ljudima se budi najgore. Angažuju se najstariji delovi mozga koji funkcionišu po principu prvobitnih nagona. Psihologija mase lako se pretvara u haos. Plašim se onih koji Vučića „gledaju kao Boga”, kako jedan tabloid izveštava o njegovoj poseti Aleksincu: „Ovakva radost ne viđa se često”. Istovremeno smatram da Srbija ne zaslužuje ovako lošu opoziciju.

Tu su onda vojska i policija. Umesto da budu depolitizovane, vlast je njihove vrhove privukla sebi, uverena da je time izgrađena sigurna kuća. Kuća koja počiva na sili nikada ne može da bude sigurna. Ostaje pitanje šta će uraditi „ćutljiva masa” koju Vučić pokušava da prikaže kao saveznika time što ih doprema na mitinge širom Srbije i sprema za onaj glavni u Beogradu. Opozicija uzvraća nudeći isprazno pamfletski „Sporazum sa narodom”. „Ćutljiva masa”, onaj deo stanovnika koji se bavi pukim preživljavanjem i ne mari ni za Vučića ni za opoziciju, zna lako da progovori. Može li i hoće li vlast da čuje poruke sa srpskih ulica i trgova?

Što su ti pozivi glasniji vlast se sve više zatvara u oklop i preti. Umesto da razmisli zašto je Srbija od „slobodne zemlje” završila u grupaciji „poluslobodnih”, vlast takve analize odbacuje kao neobjektivne. Ishabana teorija spoljnih zavera. Država – to sam ja, postao je apsolutistički kredo srpskog velikog župana.

Da li je ova vlast svesna da može da plati za sve koji su decenijama unazad ovako ili onako strugali nerve nacije: za sopstvena nepočinstva, za „žute”, za Miloševića, za Josipa Broza i Dražu Mihailovića…

Vučić poziva celu Srbiju da dođe u Beograd. Isti poziv uputila je i opozicija. Meriće se masa. Predsednik je tu svakako u prednosti. Što zbog birača kojima raspolaže, što zbog olakšanih transportnih mogućnosti. SNS je pokazao da lako angažuje flotu autobusa. Rivali nemaju ni približno toliko para, a privatnim prevoznicima preti realna opasnost da izgube licencu ukoliko pristanu da Vučićeve protivnike voze za glavni grad.

Obe strane pozivaju na uzdržanost, ali obe strane imaju i kapacitete za provokacije koje mogu da vode neslućenim incidentima. Ako se već srpska politika preselila na ulice, što svakako nije kompliment, onda nikome ne bi trebalo da padne na pamet da se igra vatrom. Ni motkama.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista