Све је истина и све је лаж

Овај филм изражава ауторову независну и слободну креацију, нема намеру да представи стварну истину. Аутор је инспирацију пронашао у новинским текстовима да би створио наратив који спаја измишљене и стварне људе у потпуно измишљеном контексту и створио уметничко дело, па било каква сличност с људима или догађајима, осим оних који су били наглашени као стварни, није била намерна. Дакле, све је истина и све је лаж у филму „Лоро“ Паола Сорентина. Баш као у овом, горе издекламованом, упутству за конзумирање филма, пласираном на најавној шпици, и баш као у омиљеном слогану италијанског бизнисмена, телевизијског мага и бившег премијера Силвија Берлусконија о којем и јесте ово истинито-лажно уметничко дело.

Берлускони је био и главни филмски јунак изванредног филма „Il caimano“ (кајман) Нанија Моретија још 2006. године, који је у биоскопе ушао баш пред тадашње изборе у Италији које је овај потом изгубио. За то што се тек сада Паоло Сорентино досетио и „дохватио“ Берлусконија само наивни могу да помисле да је случајност. Нема ту случаја. Силвију Берлусконију су поново порасли политички апетити и није никаква тајна да покушава поново да се инфилтрира у Владу Италије. У том смислу „Лоро“ је правовремен филм, који и подсећа на све Берлусконијеве грехе из недавне прошлости и упозорава на сву вулгарност, корупцију и бескрупулозну екстраваганцију коју би његова политичка персона могла поново са собом да донесе на традиционално рањиву и увек бурну италијанску политичку сцену.

Још сама уводна филмска сцена – овца, што загледана у телевизијски екран са популарним шоу-квизом није осетила ненормалну расхлађеност у Берлусконијевој сардинијској вили у коју је забасала, те је смрзнута пала мртва – наговештава каква би све питања Сорентино могао да отвори. Међу њима је свакако и оно: јесу ли Италијани заиста такве „овце“ па да поново наседну на популистичко-политичку слаткоречивост и медијско-личну опсценост фигуре каква је Берлускони. Па и оно (оличено у сцени одбијања младе девојке да има секс с њим): хоће ли италијански двадесетогодишњаци имати њух да осете његов (и лични и политички) дах старости и перверзности и имати снаге да кажу „Не!“ његовом повратку на јавну политичку сцену.

И управо негде између тих питања, у веома лабавој, можда чак и превише разбарушеној структури, креће се овај Сорентинов филм који јасно указује и чији је Берлускони. Он је њихов (loro значи њихов), а не свачији. А они су посленици царства корупције, лажи, сумњивих бизниса и политичких марифетлука, и наравно – огромног богатства.

Кроз неку врсту величанственог нереда, са осцилацијама од егзалтираности до људскости, од моралног до погрешног, Сорентино гради и модеран и луцкаст и прилично дрзак и инвентиван филм о феномену популизма и простаклука, пун сатире и хумора, али и вулгарности које су са собом носиле и оне чувене „бунга-бунга“ журке берлусконијевског типа. У тандему са својим неодвојивим стилским партнером, верним директором фотографије Луком Бигацијем твори разуздано шарену „репортажу“ о паду модерног римског царства чији је цар био велики продавац магле и снова, али никада није потцењивао људску глупост. Напротив, обилато ју је користио у сопствену корист.

Кроз неку врсту наративног диптиха (сценаристи су Сорентино и Умберто Контарело), Сорентино упознаје гледаоце и са потенцијално веома интересантним ликом Серђа (Рикардо Скармаћо) – младим и амбициозним организатором раскалашних журки, који носи добар део филма, а онда изненадно нестаје. Заправо, од оног тренутка када се негде на половини филма коначно појави лик Силвија Берлусконија, у одличној изведби легендарног Тонија Сервила (такође веран Сорентинов сарадник и јунак филмова „Ил диво“ и „Велика лепота“), сви други падају у сенку.

Сорентино отвара и велики део простора за Берлусконијев однос са супругом Вероником (Елена Софија Ричи) и за друге паралелне теме, када долази и до знатног опадања динамике и темпа филма. И то је једна од мана филма „Лоро“, уз горе већ поменуту структуралну неодређеност. Срећом, врлине превлађују. „Лоро“ је и забаван и значајан филм.