Палмино уље штетно за војну индустрију

О штет­но­сти пал­ми­ног уља на људ­ски ор­га­ни­зам ми­шље­ња ме­ди­цин­ских струч­ња­ка још се, упр­кос број­ним рас­пра­ва­ма, ни­су са­свим по­кло­пи­ла, али оно до­ка­за­но пре­ти европ­ској вој­ној ин­ду­стри­ји. Због пал­ми­ног уља два­ма ве­ли­ким про­из­во­ђа­чи­ма рат­них ави­о­на из Евро­пе мо­гао би из ру­ку ис­кли­зну­ти по­сао вре­дан две ми­ли­јар­де до­ла­ра, ко­ли­ко су се на­да­ли да ће до­би­ти од про­да­је сво­јих ле­те­ли­ца ар­ми­ји Ма­ле­зи­је. Уме­сто Евро­пља­на, том уно­сном уго­во­ру сад се мо­гу ра­до­ва­ти Ки­не­зи.

Ма­ле­зи­ја је тре­ћа нај­сна­жни­ја при­вре­да у еко­ном­ски све по­лет­ни­јем ре­ги­о­ну ју­го­и­сточ­не Ази­је, на че­му има да за­хва­ли и сво­јој ин­ду­стри­ји пал­ми­ног уља, ко­ја на гло­бал­ном ни­воу за­о­ста­је ис­кљу­чи­во за оном у ма­ле­зиј­ском су­се­ду Ин­до­не­зи­ји. Ма­ле­зиј­ски удео у свет­ском тр­жи­шту тог уља из­но­си чак 39 од­сто. И то би мо­гла би­ти са­мо осно­ва за још успе­шни­ју бу­дућ­ност ако се прет­по­ста­ви да ме­ди­цин­ске сум­ње спрам ефе­ка­та пал­ми­ног уља не­ће узе­ти да­нак у му­ште­ри­ја­ма. Не окре­ну ли оне ле­ђа овом из­у­зет­но по­пу­лар­ном про­из­во­ду, не­ће би­ти раз­ло­га да се за­у­ста­ви из­ван­ре­дан раст те ин­ду­стри­је, ко­ја се у по­след­ње 23 го­ди­не, ка­ко је пре­не­ла Ал Џа­зи­ра, про­ши­ри­ла че­тво­ро­стру­ко.

Из­гле­ди би, да­кле, би­ли иди­лич­ни са­мо ка­да их, осим ле­ка­ра, не би ква­ри­ли и еко­ло­зи. Они упо­зо­ра­ва­ју на то да се за про­из­вод­њу пал­ми­ног уља шу­ме кр­че не­ми­ли­це, а зе­мљи­ште се са­ти­ре. 

Европ­ска уни­ја је ре­а­го­ва­ла пла­ном да пре­ко Свет­ске тр­го­вин­ске ор­га­ни­за­ци­је из­деј­ству­је за­бра­ну упо­тре­бе пал­ми­ног уља за про­из­вод­њу би­о­го­ри­ва, ре­зо­ну­ју­ћи ка­ко је ап­сурд­но да се ста­ра, еко­ло­шки шко­дљи­ва го­ри­ва за­ме­њу­ју оним ко­је не ис­пу­шта отров­не га­со­ве, али за­то на­ве­ли­ко уни­шта­ва шу­ме. И фран­цу­ски пар­ла­мент је тра­жио да вла­да из­ба­ци пал­ми­но уље из сво­јих пла­но­ва за би­о­го­ри­ва 2020. го­ди­не.

Та­кав удар на сво­ју при­вре­ду, ко­ји би је мо­гао ко­шта­ти и 500 ми­ли­о­на до­ла­ра го­ди­шње, Ма­ле­зи­ја ни­је хте­ла да отр­пи ћут­ке. Њен је пре­ми­јер Ма­хат­хир Му­ха­мед пред ме­ђу­на­род­ни са­јам на­о­ру­жа­ња у сво­јој зе­мљи за­пре­тио да ће, на­ста­ве ли се та­кви по­те­зи про­тив њи­хо­вих ин­те­ре­са, но­ве вој­не ави­о­не, уме­сто од Евро­пе, ку­пи­ти од Ки­не или не­ког дру­гог, ја­вио је „Са­бах”.

Та­ква од­лу­ка по­го­ди­ла би фран­цу­ску ком­па­ни­ју „Ра­фа­ле”, у ко­јој де­о­ни­це има­ју и Шпан­ци и Нем­ци, или ави­он „ју­ро­фај­тер тај­фун”, ко­ји те три др­жа­ве пра­ве за­јед­но с Бри­тан­ци­ма и Ита­ли­ја­ни­ма. Те ле­те­ли­це до­сад су би­ле фа­во­ри­ти за за­ме­ну ма­ле­зиј­ске за­ста­ре­ле фло­те „ми­го­ва 29”, ко­ји су, пре­ма на­во­ди­ма Рој­тер­са, ве­ћи­ном при­зе­мље­ни.

Још пре не­го што је Му­ха­мед пред са­јам оруж­ја упу­тио сво­ју прет­њу, из Ма­ле­зи­је је до Евро­пе до­пи­ра­ло до­вољ­но не­за­до­вољ­ног гун­ђа­ња да је фран­цу­ска вла­да, пре све­га Ми­ни­стар­ство од­бра­не, још у ја­ну­а­ру по­ру­чи­ла да зва­нич­ни Па­риз, шта год о то­ме ми­сли­ли пар­ла­мен­тар­ци, не­ће по­др­жа­ти пот­пу­ну за­бра­ну упо­тре­бе пал­ми­ног уља за про­из­вод­њу би­о­го­ри­ва. Ак­ту­ел­на фран­цу­ска ад­ми­ни­стра­ци­ја мо­жда је и пред­вод­ник у бор­би за одр­жа­ње и спро­во­ђе­ње еко­ло­шких ак­ци­ја, по­пут Па­ри­ског спо­ра­зу­ма о кли­мат­ским про­ме­на­ма, али ов­де је ипак реч о две ми­ли­јар­де до­ла­ра. То­ли­ке сво­те ни­је се ла­ко од­ре­ћи ни­ко­ме, па ни Фран­цу­зи­ма, уто­ли­ко пре што им је про­да­ја 36 „Ра­фа­ле­о­вих” ави­о­на у том ре­ги­о­ну Ази­је, ута­на­че­на с Ин­ди­јом, већ бло­ки­ра­на због ко­руп­ци­о­на­шког скан­да­ла око тог по­сла у ко­ји се упле­ла вла­да На­рен­дре Мо­ди­ја.

Ни ма­ле­зиј­ске вла­сти не мо­гу се­би до­зво­ли­ти да се рав­на­ју ис­кљу­чи­во пре­ма за­шти­ти жи­вот­не сре­ди­не. Ме­ста за бри­гу око пал­ми­ног уља, шта­ви­ше, има и због оти­ма­ња зе­мљи­шта од тра­ди­ци­о­нал­них и до­мо­ро­дач­ких за­јед­ни­ца, као и за­то што су стан­дар­ди рад­нич­ких пра­ва у овој ин­ду­стри­ји сла­би. Али, Ма­ле­зи­ја се на­ла­зи у про­це­пу из ко­јег се ни јед­на Ки­на, па ни Ин­ди­ја, још ни­су са­свим из­ба­ви­ле: ка­ко да на­чи­не при­вред­ни про­бој под еко­ло­шким при­ти­ском оних што су већ до­се­гли ни­во еко­ном­ског раз­во­ја на ко­јем има­ју ма­не­вар­ског про­сто­ра да лак­ше раз­ми­шља­ју и о ру­и­ни­ра­њу жи­вот­не сре­ди­не.

Још је­дан ши­ља­ти гре­бен у том про­це­пу за вла­ду у Ку­а­ла Лум­пу­ру је­сте и то што она не сме пре­ви­ше да пре­ти ЕУ с об­зи­ром на то ко­ли­ко Ма­ле­зи­ја с њом већ по­слу­је у обла­сти­ма ван вој­ске. Али, Му­ха­мед не мо­же ни тек та­ко да у про­кљу­ча­ло уље „ба­ци” 600.000 план­та­же­ра на чи­јим се по­се­ди­ма про­из­во­ди пал­ми­но уље. Ти­ме би пре­ми­јер под­рио сво­је шан­се на из­бо­ри­ма ко­ји Ма­ле­зи­ји пред­сто­је овог ле­та, нај­ка­сни­је до ав­гу­ста. 

Је­дан усту­пак Ма­ле­зи­ја ипак раз­ма­тра: да огра­ни­чи по­вр­ши­ну за про­из­вод­њу пал­ми­ног уља на шест ми­ли­о­на хек­та­ра, ка­ко је аген­ци­ја Блум­берг об­ја­ви­ла у фе­бру­а­ру. Ма­ле­зиј­ска ми­ни­стар­ка при­мар­них ин­ду­стри­ја Те­ре­за Кок та­да је ка­за­ла да би то би­ло све­га 2,5 од­сто зе­мљи­шта ви­ше од оног ко­је се сад ко­ри­сти у те свр­хе. До­ду­ше, вла­да ра­чу­на на то да би, уз на­пред­ни­је ме­то­де об­ра­де зе­мљи­шта, по­ве­ћа­ње при­но­са би­ло и ве­ће од тог про­цен­та. Ме­ђу­тим, у на­ја­вље­но огра­ни­че­ње не ула­зе пар­це­ле у су­сед­ним зе­мља­ма, где Ма­ле­зи­ја та­ко­ђе про­из­во­ди пал­ми­но уље. 

Ако по­пу­сти ви­ше од то­га, Ма­ле­зи­ја се, на­во­ди Блум­берг, из­ла­же ри­зи­ку да је дру­ги пре­тек­ну. Бра­зил, та­ко, има про­стран­ства по­год­на за пал­ми­но уље јер је шу­ма на њи­ма већ по­се­че­на због сто­чар­ства. А но­ви бра­зил­ски пред­сед­ник Жа­ир Бол­со­на­ро иона­ко се не ус­те­же ни од да­ље се­че шу­ма у Ама­зо­ну, „плу­ћи­ма Зе­мље”.

Због то­га ће пред­став­ни­ци Ма­ле­зи­је и Ин­до­не­зи­је, ко­ји за­јед­но др­же 85 од­сто свет­ског тр­жи­шта пал­ми­ног уља, су­тра и прек­су­тра до­ћи у Бри­сел да би ло­би­ра­ли за сво­је ин­те­ре­се.