ФИГУРЕ ЗА ИГРАНКУ

После сто дана мандата српске владе, неки министри су изашли пред новинаре и објавили своје (позитивне) билансе.

Добро, нека им буде. Сто дана је идеалан временски распон за сигуран јавни наступ. Тако су министри имали добру прилику да се похвале, али и припазе од заједљивих оспоравања.

Углавном су имали више стила од неких премијерових саветника, који су се баш пришили уз власт и неуморно давали изјаве испод граница политичке сувислости и грађанског укуса. Чак изазивали бизарне међудржавне проблеме, тврдо се држећи својих плеснивих хипотеза.

Влада је те излете "слабовидих слободних стрелаца", како их је дефинисао један новински писац, некако испеглала уштогљеном дипломатском кампањом. Братска Црна Гора је све то разумела као лични опит релативно неважног чиновника, али не баш сасвим. Понекад нам је изгледа свеједно како нас виде комшије и морамо ли се са њима свађати због лутајућих амбиција каквог кабинетског службеника.

У интервјуу нашем листу, министар одбране је (после својих сто дана) говорио о афирмацији савезништва. Мало са суседима, али и са другим државама, са свима који могу да нам помогну. Он мисли да у српској влади нема раскола у погледу интеграција Србије у ЕУ. Али, изгледа да је та његова теза прилично климава, јер је Расим Љајић, на пример, најавио неку верзију отвореног раскола, чак и кризу владе.

То би могло да се догоди и у сфери категоричног коалиционог сукоба око модела одбране државе. Дилема иначе оставља малу могућност избора. Она је сведена на ескалацију заоштравања са силама које могу и да нам науде, али и да помогну.

Не зна се да ли је горе ово прво, или боље оно друго. Или на покушаје да се свађалачки тон замени мирном логиком, што би нам помогло да не изгубимо и оно што би се иначе могло сачувати. Нико још не зна шта би то могло да буде, јер је косовски проблем додатно оптерећен политичком езоповштином за унутрашње потребе.

Председник државе, министар одбране и шеф генералштаба, дали су у два дана скоро идентичну изјаву. Војне опције на Космету неће бити.

У војничком смислу то јесте дефанзивна стратегија, и она ће трпети критике оних група које су давно афирмисале своју вербалну, иначе сасвим стерилну врсту родољубља. У сваком погледу наведена унисоност председника, министра одбране и шефа војске могла би да буде важан прилог хладнијем разумевању кризе.

Изгледа да добрих војничких решења заиста и нема. Разматрање хипотетичке војне операције за "повратак контроле" над покрајином, неизбежно укључује све српске економске, људске и војне потенцијале. Све наде, страхове и животе. Вероватно би "успех" таквог похода, чак и под условом да нема узвратне интервенције – водио у фантастичан Пиров пораз. За коначну пропаст ништа нам друго и не би требало осим таквог подвига.

Иза ове застрашујуће верзије стоји неуништива, романтична ирационалност, која је по својој усахлој форми патриотска, а у суштини битно антисрпска.

Наравно да став о одрицању од војне опције не значи "предају унапред". Пре свега зато што се не може предати оно што је објективно изван контроле легитимне државе. Он (став) је офанзиван управо у областима где је то насушно: у политичкој и дипломатској.

Ако албански лидери на Косову најављују насиље, српско одрицање од тога је велика предност. Бар цивилизацијска, ако су нам друге је у овом часу прилично недоступне. То је много снажнији адут пред дане драматичних одлука, од гомилања трупа и тенкова на граници, или мобилизација које изазивају масовни крос регрута према Западу.

У вези са регрутским егзодусом деведесетих постоји један занимљив "електронски" феномен. Случајно познајем неколико разбарушених пацифиста, који су пред мобилизацијама утекли одавде у САД годину-две пред бомбардовање. Нема замерки, то је њихов избор. Али данас, кад су смирили табане, постали су опаки ратници путем интернета, и радо би се тукли са војскама "трулог запада". То носталгично, ретроактивно родољубље, додатно загађује разне веб-клинике. Ништа страшно, само слутња о томе шта нас све може сачекати на врхунцу нечијег лудила.

Накнадно родољубље би се могло разумети као нека мешавина гриже савести, пробуђеног балканског атавизма и носталгије одевене у маскирну народну ношњу. Изгледа да модерни облик љубави према отаџбини, насупрот својој смртоносној негацији, садржи углавном један циљ: да Србија преживи, али не по цену новога рата, јер тада је наведени императив споран и сумњив, скоро неостварив.

Српска политичка елита је у непријатном процепу између тесних страначких граница и судбине ове државе. И у сталном спору са другачијим мишљењем и са другим сујетама. И у паничном страху од промена и силаска међу грађане.

Да ли их занима шта се овде заиста дешава и како их људи виде?

Може бити, али сасвим овлашно. Министар Јочић је изјавио и ово: "Док траје ова операција нема игранке!"

Не контам, што би рекао доктор Неле. Али се челни полицајац јако лепо поиграо са неколико стилских фигура.