Кина против краја историје

Национална жалост је ретка у Кини и последњи пут је проглашена после смрти Мао Цедунга 1976. Међутим, јуче у 14 часова и 28 минута, тачно недељу након што је разорни земљотрес погодио провинцију Сечуан, широм земље су одјекнуле сирене, стало је трговање на берзи у Шангају, стала је врева Хонгконга, Кинези су троминутном тишином одали пошту жртвама. У Пекингу су грађани спонтано изашли на улице да би посматрали како се национална застава спушта на пола копља.

Тако је почела тродневна жалост због смрти око 34.000 људи (страхује се да је укупан број око 50.000) у катастрофалном потресу у провинцији Сечуан. У мислима са овим жртвама, али и са више од 245.000 повређених, као и милион оних који су остали без кућа, грађани Кине су показали национално јединство, пружајући и подршку власти која је послала спасилачке екипе, прихватила страну помоћ и свету без цензуре показала шта се десило.

Али, због чега су спремност Кине и њена брза реакција изазвале толику пажњу у свету? Зар је тако неуобичајено да власти помогну после природне катастрофе? Како су то поступци кинеских власти и позитивна реакција становништва фасцинирали западне медије ненавикле на отвореност „ауторитарних режима”?

Можда због тога што истовремено војна хунта у Мјанмару нити уме да помогне унесрећенима у недавном удару циклона, нити прихвата помоћ странаца. Мртвих је око 22.000 (стваран број жртава је вероватно 100.000), али је још 1,5 милиона људи угрожено услед недостатка хране, медикамената и пијаће воде.

Док генерали у Мјанмару не дозвољавају улазак у земљу страним хуманитарцима, кинески комунисти прихватају страну помоћ. Локално становништво тражи одговор на питање зашто су школе тако лоше пројектоване па је тако много ђака изгубило живот у земљотресу. Власти су обећале одговор, а страни и домаћи новинари истражују да ли су екипе послате у погођену провинцију са одговарајућом опремом и да ли је више могло да се уради. Западни медији су похвалили Кину због тога што им је дозвољено да извештавају са лица места.

Још кад би могли да схвате шта то значи?

Да ли је то крај или јачање комунистичког режима у Кини?

Зашто крај?

И распад СССР-а почео је благим политичким променама и постепеним отварањем земље ка свету, да би перестројка довела до краха и система и државе.

Зашто јачање режима?

Кинези као да постају све поноснији на своју државу. Са одушевљењем су дочекали олимпијску бакљу, која је у неким другим земљама испраћена са протестима због кинеске политике према Тибету. Због свега тога, западни медији су извештаје о природној катастрофи претворили у причу о друштвеним режимима, питајући се да ли је тачна тврдња да је либерална демократија циљ коме нужно иду све земље. Кина збуњује и оне који у блиској будућности спокојно чекају управо такав „крај историје”.