Газда Пека и волшебници из „Старе Србије”

Крагујевац – Човек пије да утоли тугу или да распламса жар среће. У кафани „Стара Србија” се углавном пило због овог другог, мада су осећања понекад била помешана. Врата кафане су увек била отворена за сваког, али су у „Старој Србији” најчешће боравили крагујевачки уметници и новинари, поготово од како је овај угоститељски објекат у Карађорђевој улици, крајем прошлог века, преузео Предраг Петковић, алијас Газда Пека.

Окосницу недавно представљене књиге „Пекине приче и приче о Пеки” чине приче које су објављиване у листу „Светлост”, од 23. септембра 1999. до 26. априла 2000. године. Те приче су аутентична сведочанства о кафани и гостима, али и о историји Крагујевца друге половине 20. века. Слушајући Газда Пеку, виспреног угоститеља и занимљивог приповедача, написала их је новинарка Маргита Цветковић Меги.

У другом делу су анегдоте о животу кафане, новинара Ненада Јанковића Неше Каубоја, карикатуриста Милете Миће Милорадовића и Владимира Стевовића Белуге, те рвача и тренера Зорана Синђића Синђе. Њих је најчешће служио вешти конобар Цига.

Волшебницима из „Старе Србије”, који се сада, уз чашицу, друже на небу, посвећен је посебан део књиге, под називом „Сећања на вечите госте”. Том духовитом, увек живом друштву, припадају: Радован Шаренац Шаре, песник, дизајнер, таксиста, трговац и ко зна шта још, Зоран Петровић, писац, Александар Димитријевић Аца Крња, карикатуриста, Драгић Лазић, дугогодишњи дописник „Политике” из Крагујевца, Милутин Ђевић Ђева, новинар, Радоје Миливојевић, овдашњи фотограф, и „увек насмејани дечко” – недавно преминули Небојша Ушке Николић, маг преферанса.

„Жали се кафеџија Пека новинару, и својевремено свом ’портпаролу’ (он је говорио: ’потпарол’) Ненаду Јанковићу (Неши Каубоју), како се појавила птичија куга. Уплашио се шта ће бити са његових хиљаду петсто пилића које гаји у родном селу Претоке. Слуша га Неша, како и доликује, па му каже: ’Пеко, има вакцина за то, вакциниши их.’ ’То много кошта, Нешо!’ ’Е, ти онда сачекај да напуне по шездесет пет година, за то годиште вакцина је бесплатна.’” Прича „Вакцина” је само једна од готово педесет које творе књигу.

Кафана „Стара Србија” је највероватније почела да ради 1924. године. Била је у власништву Веселина Васиљевића, а до рата су је под закуп држали Љуба Стевовић и Милисав Трмчић. Уочи национализације 1948. године, налазила се у поседу породица Анђелић и Ерски. После тога је радила у склопу Угоститељског предузећа „Крагујевац”, наводи историчар Радовановић, један од рецензената ове књиге.