НАТО пројектили и по избегличком кампу

Међу жртвама НАТО агресије на СРЈ у пролеће 1999. било је и неколико десетина избеглица из Републике Српске Крајине, које су у мају и августу 1995, у најдужој икад забележеној избегличкој колони, дошле у Србију, верујући да су у матици потпуно безбедне. Али не би тако. И њих убише НАТО пројектили испаљени са великих висина и даљина. Њихови животи постадоше „колатерална штета” у мисији „спречавања хуманитарне катастрофе”.

Само у једном бомбардовању избегличког насеља „Маја”, смештеног у селу Бестражин недалеко Ђаковице, 21. априла 1999. убијено је четворо избеглица: Миодраг Иванчевић (8) из Грачаца, Гордана Илић из Госпића (35) и браћа Дарко (28) и Давор (26) Воларевић, из села Радашиновци код Бенковца, док их је 19 рањено.

Према записнику о увиђају (Кри.бр. 28/99), којег је обавио истражни судија Општинског суда у Ђаковици Александар Рајевић, избегличко насеље „Маја” налазило се у објектима пољопривредног газдинства „Ероник”, у којем су биле смештене избеглице из РСК и БиХ. Напад је уследио у три сата ноћу, а на насеље од седам објеката испаљено је око 50 пројектила, од којих су неки директно погодили објекте док су други падали око њих, где је истражни судија избројао 38 кратера.

У једном објекту, који је директно погођен, пронађена су сва четири горе поменута лица, од којих је знакове живота показивало само најмлађе, али је и оно преминуло у току указивања лекарске помоћи. Судија констатује да је дечакова смрт насилна и да је настала „експлозивним примарним дејством јаког експлозивног таласа и дејством секундарних ефеката (затрпавање)”. Гордани Илић су „делови пројектила пресекли стомак из кога су испали унутрашњи органи”. И Даркова је „смрт насилна и настала је као резултат деструктивног дејства силе огромне разорне моћи, а на глави недостаје мождана маса великог мозга”. И Даворова је „смрт насилна и резултат је деструкције можданог ткива и крварења у лобањи и мозгу”.

Недалеко од тог објекта са мртвим људима лежала су и четири угинула коња „са одсеченим деловима глава и распореним трбусима”, које су такође погодиле бомбе НАТО авијације.

Пет година касније, „Веритас” је посетила Деса, мајка погинуле браће Воларевић. Испричала нам је да су ономад у „Маји” рањене и она и свекрва јој Сока, које су спавале у соби до синова. Деса има и трећег и најмлађег сина Николу, који је са њима боравио у „Маји” и са браћом спавао у истој соби. Живот му је спасило то што је дан раније отишао у посету рођацима у Гаково. Синове Дарка и Давора сахранила је на православном гробљу Пискоте у Ђаковици. После повлачења са Косова, са свекрвом и сином Николом смештена је у избеглички центар „Крњача” близу Београда.

Испричала ми је и да јој је мужа Петра 1981. убио гром у близини родног села. Возио се мотором путем од Мирања према Врани и због изненадног пљуска склонио се под багрем, једино стабло у ближој околини, где га је ударио гром и на лицу места усмртио. Сахранили су га у родном селу.

У сукобу деведесетих њено село Радашиновци остало је под хрватском влашћу, због чега је са свекрвом и тројицом синова, како би их спасла од нарастајућег зла, следећи пример осталих стотинак мештана српске националности, оставивши све што су имали, избегла у село Лисичић ближе Бенковцу, који је био под српском контролом, одакле су у августу 1995. пред хрватском „Олујом” избегли у Србију, односно на Косово.

Деса се распитивала како би могла да пренесе посмртне остатке синова из Ђаковице у Србију или у њихово родно место Радашиновце код оца Петра. Хтела би, ако постоји икаква шанса, да то уради пре евентуалног исељења у неку трећу земљу, за шта су већ раније аплицирали, а с обзиром на то да су двоструки прогнаници, веровала је да ће успети у тој намери. Договорили смо се да нам се јави након што се распитамо о могућностима и процедурама око преноса посмртних остатака са Косова у Србију и у Хрватску. И више нам се никада није јавила.

У септембру 2015. у „Веритасу” се појавила Десина сестра Стеванија, од које сам дознао да се Деса са сином Николом и свекрвом Соком одселила у Америку, и то поодавно. Живели су у Чикагу, где су Сока и Деса у међувремену умрле и сахрањене.

Присећајући се жртава у „Маји”, питам наредбодавце и извршиоце како то да, поред најсавременијих уређаја за ноћну навигацију и идентификацију циљева, нису разликовали избеглички камп од „легалног” војног циља.

 За почињени злочин морају и одговарати, ако не у време садашње, онда у неком будућем кривичном, политичком, историјском… процесу. Божји суд свакако не могу избећи.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа