NATO projektili i po izbegličkom kampu

Među žrtvama NATO agresije na SRJ u proleće 1999. bilo je i nekoliko desetina izbeglica iz Republike Srpske Krajine, koje su u maju i avgustu 1995, u najdužoj ikad zabeleženoj izbegličkoj koloni, došle u Srbiju, verujući da su u matici potpuno bezbedne. Ali ne bi tako. I njih ubiše NATO projektili ispaljeni sa velikih visina i daljina. Njihovi životi postadoše „kolateralna šteta” u misiji „sprečavanja humanitarne katastrofe”.

Samo u jednom bombardovanju izbegličkog naselja „Maja”, smeštenog u selu Bestražin nedaleko Đakovice, 21. aprila 1999. ubijeno je četvoro izbeglica: Miodrag Ivančević (8) iz Gračaca, Gordana Ilić iz Gospića (35) i braća Darko (28) i Davor (26) Volarević, iz sela Radašinovci kod Benkovca, dok ih je 19 ranjeno.

Prema zapisniku o uviđaju (Kri.br. 28/99), kojeg je obavio istražni sudija Opštinskog suda u Đakovici Aleksandar Rajević, izbegličko naselje „Maja” nalazilo se u objektima poljoprivrednog gazdinstva „Eronik”, u kojem su bile smeštene izbeglice iz RSK i BiH. Napad je usledio u tri sata noću, a na naselje od sedam objekata ispaljeno je oko 50 projektila, od kojih su neki direktno pogodili objekte dok su drugi padali oko njih, gde je istražni sudija izbrojao 38 kratera.

U jednom objektu, koji je direktno pogođen, pronađena su sva četiri gore pomenuta lica, od kojih je znakove života pokazivalo samo najmlađe, ali je i ono preminulo u toku ukazivanja lekarske pomoći. Sudija konstatuje da je dečakova smrt nasilna i da je nastala „eksplozivnim primarnim dejstvom jakog eksplozivnog talasa i dejstvom sekundarnih efekata (zatrpavanje)”. Gordani Ilić su „delovi projektila presekli stomak iz koga su ispali unutrašnji organi”. I Darkova je „smrt nasilna i nastala je kao rezultat destruktivnog dejstva sile ogromne razorne moći, a na glavi nedostaje moždana masa velikog mozga”. I Davorova je „smrt nasilna i rezultat je destrukcije moždanog tkiva i krvarenja u lobanji i mozgu”.

Nedaleko od tog objekta sa mrtvim ljudima ležala su i četiri uginula konja „sa odsečenim delovima glava i rasporenim trbusima”, koje su takođe pogodile bombe NATO avijacije.

Pet godina kasnije, „Veritas” je posetila Desa, majka poginule braće Volarević. Ispričala nam je da su onomad u „Maji” ranjene i ona i svekrva joj Soka, koje su spavale u sobi do sinova. Desa ima i trećeg i najmlađeg sina Nikolu, koji je sa njima boravio u „Maji” i sa braćom spavao u istoj sobi. Život mu je spasilo to što je dan ranije otišao u posetu rođacima u Gakovo. Sinove Darka i Davora sahranila je na pravoslavnom groblju Piskote u Đakovici. Posle povlačenja sa Kosova, sa svekrvom i sinom Nikolom smeštena je u izbeglički centar „Krnjača” blizu Beograda.

Ispričala mi je i da joj je muža Petra 1981. ubio grom u blizini rodnog sela. Vozio se motorom putem od Miranja prema Vrani i zbog iznenadnog pljuska sklonio se pod bagrem, jedino stablo u bližoj okolini, gde ga je udario grom i na licu mesta usmrtio. Sahranili su ga u rodnom selu.

U sukobu devedesetih njeno selo Radašinovci ostalo je pod hrvatskom vlašću, zbog čega je sa svekrvom i trojicom sinova, kako bi ih spasla od narastajućeg zla, sledeći primer ostalih stotinak meštana srpske nacionalnosti, ostavivši sve što su imali, izbegla u selo Lisičić bliže Benkovcu, koji je bio pod srpskom kontrolom, odakle su u avgustu 1995. pred hrvatskom „Olujom” izbegli u Srbiju, odnosno na Kosovo.

Desa se raspitivala kako bi mogla da prenese posmrtne ostatke sinova iz Đakovice u Srbiju ili u njihovo rodno mesto Radašinovce kod oca Petra. Htela bi, ako postoji ikakva šansa, da to uradi pre eventualnog iseljenja u neku treću zemlju, za šta su već ranije aplicirali, a s obzirom na to da su dvostruki prognanici, verovala je da će uspeti u toj nameri. Dogovorili smo se da nam se javi nakon što se raspitamo o mogućnostima i procedurama oko prenosa posmrtnih ostataka sa Kosova u Srbiju i u Hrvatsku. I više nam se nikada nije javila.

U septembru 2015. u „Veritasu” se pojavila Desina sestra Stevanija, od koje sam doznao da se Desa sa sinom Nikolom i svekrvom Sokom odselila u Ameriku, i to poodavno. Živeli su u Čikagu, gde su Soka i Desa u međuvremenu umrle i sahranjene.

Prisećajući se žrtava u „Maji”, pitam naredbodavce i izvršioce kako to da, pored najsavremenijih uređaja za noćnu navigaciju i identifikaciju ciljeva, nisu razlikovali izbeglički kamp od „legalnog” vojnog cilja.

 Za počinjeni zločin moraju i odgovarati, ako ne u vreme sadašnje, onda u nekom budućem krivičnom, političkom, istorijskom… procesu. Božji sud svakako ne mogu izbeći.

Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista