Нема бесплатне вечере

Сигурно још постоје добри људи који раде одређене ствари без накнаде, али у својој пракси још нисам срео случај где би на високом политичком нивоу саветници радили про боно. Овако за „Политику” Драго Кос, председник Радне групе ОЕБС-а за борбу против корупције, коментарише учестале вести да су поједини бивши политичари, некада високо позиционирани у својим земљама, постали саветници других влада или актуелних функционера у другим државама. Кос истиче да увек постоји одређени облик обештећења – или, као што кажу Енглези: „Нема бесплатне вечере.” Политичари се, пак, бар званично, куну да је ипак има и да иза тог својеврсног волонтирања не стоје ни невидљиви токови новца ни трговина политичким утицајима.

Ових дана стигла је вест да је некадашњи потпредседник Владе Србије и председник Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић постао саветник хрватском члану Председништва Босне и Херцеговине Жељку Комшићу. Председавајући Председништва БиХ Милорад Додик је, пак, за свог саветника изабрао прослављеног редитеља Емира Кустурицу. И Јовановић и Кустурица су одмах саопштили да ће саветничке функције обављати про боно, односно бесплатно.

Јовановић је објаснио да је његова „обавеза да помогне Жељку Комшићу и Босни и Херцеговини”. То што је, како је саопштио, посебно ангажован у БиХ је зато што „боље од других разуме да питање Босне и Херцеговине није проблем који може тако једноставно да се реши, него је за његово решење потребан и разуман Београд, као што морају бити разумни и Сарајево и Загреб”. Зато ће, како је најавио, бити на свим тим адресама „како би објаснио онима који доносе одлуке колико је важно да једни друге слушамо и да своје проблеме решавамо заједно”.

Лидер ЛДП-а, иначе, не крије своје ставове у вези с Републиком Српском па је својевремено изазвао бес тамошње јавности ставом да је „Република Српска направљена на сребреничком геноциду, на етничком чишћењу незабележеном у Европи после Другог светског рата”. 

Ангажовањем Кустурице, Додик је, како је рекао, испунио своје обећање дато после избора. Редитељ је својевремено изјавио и да је Додик човек коме у суштини нису потребни саветници. „Ја сам њему био саветник откако се знамо. Он је човек коме у суштини не требају саветници, али који воли да чује оно што му је духовито и што је на неки начин интерпретација стварности”, рекао је Кустурица у октобру прошле године.

Недавно се поново покренуло и питање саветничких услуга Института Тонија Блера који саветује Владу Србије. Премијерка Ана Брнабић је поновила да за те услуге Влада не издваја ни динар из буџета.

„То је део њихових непрофитних активности, дакле про боно. Зашто Институт Тонија Блера има овакве непрофитне активности које се не односе само на Србију, него на још неке земље, морате да питате њих. Не могу ја да говорим о њиховој стратешкој политици”, рекла је Брнабићева, одговарајући на питања новинара. Подсетила је да је и сама радила про боно саветујући Налед (Националну алијансу за локални економски развој, односно удружење компанија, општина и организација цивилног друштва). „Не знам зашто сте уверени да ако неко ради про боно да му неко други даје новац. Па ја сам радила тако. Имала сам посао, али сам радила про боно, помагала сам Наледу. Нико ми то није плаћао. Није ми плаћао Налед, што не значи да ме је плаћао неко трећи”, рекла је Брнабићева.

Много коментара је било и на писање појединих медија да је естрадни менаџер Зоран Башановић постао саветник за економију македонског премијера Зорана Заева.

Трговина политичким утицајима врло често се меша с лобирањем, а Кос за наш лист објашњава да је у теорији врло лако разликовати ове две ствари. „Ако због утицаја на људе који одлучују победи квалитет предложеног решења, онда је то лобирање. Ако победи било шта друго, награда, мито, обећања, положај или статус човека који утиче, онда је то трговина утицајем. Уобичајено, али не увек, политичким или чак директна корупција. Наравно, проблем је у пракси у томе што се усвојена решења увек приказују као квалитетно најбоља”, каже Кос, који је као директор Агенције за борбу против корупције у својој земљи Словенији имао много проблема.

Коментаришући скептичност јавности према информацијама да неко своје време троши како би нешто бесплатно радио, он каже да сигурно још постоје добри људи који раде одређене ствари про боно. Највећи проблем је, како објашњава, доказати трговину политичким утицајима јер се та трговина може открити и доказати тек после завршених радњи, односно кад наступе њене последице.

„Пре тога се може доста тога видети из склопљених уговора јер и у случају про боно саветовања мора да постоји уговор у којем се дефинишу – ако ништа друго – повраћај трошкова и одговорност за обе уговорне стране. Ко ће иначе да одговара ако због саветовања дође до неке штете?”, објашњава Кос.

У бесплатно саветовање је тешко поверовати, осим у неким случајевима, каже Немања Ненадић из „Транспарентности Србија”.

„Не треба искључити случајеве где људи некада можда хоће да помогну неком пријатељу или већ из неког другог разлога. Наравно, не мора значити да је свако саветовање нужно плаћено. Имате људе који су имали моћ у једном тренутку и добре контакте, на пример док су били на некој значајној функцији која им је омогућила велики број важних контаката. Самим тим, таква особа постаје атрактивна да је неко ангажује као саветника. И уобичајено је да то буде плаћено”, објашњава Ненадић и додаје да се може разумети ангажовање неких утицајних људи ради контаката које имају, али додаје и да би било много логичније да се они плаћају из српског буџета, а не можда из неких извора који нису видљиви јер се у том случају може оправдано поставити питање да ли они заступају и неке скривене интересе.

Када је реч о доказивању трговине политичким утицајима, Ненадић каже да се то наравно никада не може у потпуности расветлити. Али оно што може јесте да се учини јавно доступним податак о контактима који доносиоци одлука имају с другим лицима, са заинтересованим странама.

„Закон о лобирању у Србији почиње да се примењује од августа. Он ће, међутим, само једним делом решити ту ствар, а остаје велики део непокривен. Наиме, постоји обавеза како лобисти треба да дођу до доносиоца одлука, до функционера, али ни на који начин није спречено или забрањено да се ти контакти одвијају и на неки неформалан начин”, каже Ненадић.