Жал за изгубљеним временом

Од нашег специјалног извештача

КАН –Најпрестижнија и најгламурознија светска филмска манифестација – Кански фестивал, одувек је прекорачивао све познате филмске границе, те никога ове године није изнадило и појављивање боксерске легенде Мајка Тајсона на Кроазети и чувеном црвеном тепиху.

Али, изнађења јесте било када је овај контроверзни тешкаш, сада са тридесетак килограма вишка права грдосија од човека, умало заплакао од узбуђења приликом сусрета са еуфоричном публиком у препуној дворани „Дебиси” у којој је одржна светска премијера 90-минутног биографског документарца „Тајсон” Џејмса Тобака.

„Ја, ја сам... само атлета, ја овде не припадам. Оваква публика је највећа почаст”, изговорио је Тајсон застајкујући од узбуђења пред пројекцију филма, збуњен и ушепртљан као мало дете. Неочекивано од спортисте и човека његове репутације. Наиме, некадашњи најмлађи првак света у тешкој категорији, двадесетогодишњак који је објединио све три светске титуле, ветеран и повратник из затвора коме је пошло за руком да врати титулу, у јавности је ипак највише остао запамћен као преступник, породични насилник и силеџија.

Прва Тајсонова супруга, иначе глумица Робин Гивенс, оптужила га је за физичко малтретирање и силовање, те су се развели још 1986. године. И касније су га жене оптуживале за грубост, али највећи скандал доживео је због оптужби за силовање једне мисице, због чега је одлежао у затвору три године (од 1992. до 1995. ), а у том периоду таблоиди су се утркивали у прљању његове целокупне, позамашне и импресивне, спортске биографије.

Наравно, сви ови детаљи из приватног живота у филму су приказани површно, јер ипак је реч о ауторизованој филмској биографији, о филму у којем Тајсон учествује и као један од продуцената с пуним поверењем у ветерана-документаристу Тобака у чијим је филмовима и раније учествовао. Историја сопственог успона и пада, дата је у филму исповедно у форми интервјуа. Гледалац прати спортску и личну Тајсонову биографију, од одрастања у Бруклину, преко упознавања са боксом током једног од многих боравака у поправним домовима. Приказана је и улога његовог првог тренера Каса Д’Амата који му је био као отац, чија га је смрт 1986. године тешко погодила. Многи стручњаци су склони да тврде да је Тајсону тада у приватном животу све кренуло наопако јер је изгубио животни ослонац.

Кроз мешавину инсерата са мечева и исповести, приказује се његов боксерски успон. Ту је рана серија чувених победа нокаутима у првој рунди, титула првака, затим и почетак кризе и пораз од тоталног аутсајдера, Џејмса „Бастера” Дагласа (1990). Филм сведочи и о покушајима Тајсона да се врати на боксерску сцену после изласка из затвора, укључујући ту и два историјска меча са Ивандером Холифилдом 1996. и 1997. када му је у рингу одгризао уво, као и пораз од Ленокса Луиса 2002. који је означио и дефинитивни крај озбиљне каријере.

Тајсон у филму не крије своју необразованост нити редитељ Тобак то покушава да „испегла”. Зато фасцинира Тајсонова отвореност и искреност. С једне стране је то спортиста најуспешнији у свом рангу, а с друге агресиван, контроверзан и повремено манијакално депресиван човек који своју бруталност у рингу објашњава фрустрацијама из детињства и страхом од понављања понижења које је тада доживљавао на улицама Бруклина.

Тајсон током исповести у филму не тражи од гледалаца никаква оправдања за своје лоше поступке, задивљују његове анализе упркос недостатку књижевног речника, а та слика човека у сталном одбрамбеном рату против свих, слика његових унутрашњих немира и искрених емоција до суза, изазвала је код гледалаца дивљење, те је крај филма испраћен овацијама.

Данас после два пропала брака, многих афера (Тајсон не крије да је увек обожавао жене и да су оне његова највећа слабост), банкротства, Тајсону не преостаје, чини се, много осим да жалећи за изгубљеним временом дирљиво каже: „Све је дошло прерано, само памет прекасно”. Ипак, на канском црвеном тепиху био је у друштву своје троје деце од шесторо колико их има из различитих веза. А та деца нису крила колико су поносна на тату.

----------------------------------------------------------

„Најгори човек на свету”

Имајући у виду све његове победе, због којих су га прозвали „Гвоздени”, за боксерску каријеру Мајка Тајсона могло би да се каже да је – блистава. Али, пошто је прожета испадима који су га коштали 300 милиона долара, више ће се памтити по надимку „Најгори човек на свету”.

Рођен је 30. јуна 1966. у Бруклину. Од првог професионалног меча (6. марта 1985) до пораза који га је послао у пензију (11. јун 2005.), имао је стреловит успон и неколико падова. Укупно 58 борби – 50 победа (44 нокаутом), шест пораза и два без одлуке.

Први пут се борио за шампионски појас 22. новембра 1986. и већ у другој рунди постао најмлађи првак света у тешкој категорији свих времена са 20 година и четири месеца. Догодине је објединио појасеве (ВБА, ВБЦ, ИБФ), а „Нитендо” је направио видео игру о њему. Први пут је изгубио 11. фебруара 1990. у Токију, од Џејмса Дагласа.

У јулу 1991. ухапшен је због силовања црне мис Америке Дезери Вашингтон и осуђен на шест година (одслужио три). Уследили су „митски” двобоји и порази од Ивандера Холифилда. Реванш, 28. јуна 1997. у Лас Вегасу, прекинут је у трећој рунди јер је Тајсон одгризао парче уха ривалу. Улог је био рекордан –Холифилду 35, њему 30.

Ленокс Луис му је распршио снове о повратку титуле (2002). У августу 2003. је прогласио банкрот. После је неколико пута хапшен, што због дроге, што због силеџијства. Иза себе има два брака и шесторо деце из неколико веза. Први пут се венчао са глумицом Робин Гивенс која га је оставила, јер ју је тукао, а с њом нема деце.