Žal za izgubljenim vremenom

Od našeg specijalnog izveštača

KAN –Najprestižnija i najglamuroznija svetska filmska manifestacija – Kanski festival, oduvek je prekoračivao sve poznate filmske granice, te nikoga ove godine nije iznadilo i pojavljivanje bokserske legende Majka Tajsona na Kroazeti i čuvenom crvenom tepihu.

Ali, iznađenja jeste bilo kada je ovaj kontroverzni teškaš, sada sa tridesetak kilograma viška prava grdosija od čoveka, umalo zaplakao od uzbuđenja prilikom susreta sa euforičnom publikom u prepunoj dvorani „Debisi” u kojoj je održna svetska premijera 90-minutnog biografskog dokumentarca „Tajson” Džejmsa Tobaka.

„Ja, ja sam... samo atleta, ja ovde ne pripadam. Ovakva publika je najveća počast”, izgovorio je Tajson zastajkujući od uzbuđenja pred projekciju filma, zbunjen i ušeprtljan kao malo dete. Neočekivano od sportiste i čoveka njegove reputacije. Naime, nekadašnji najmlađi prvak sveta u teškoj kategoriji, dvadesetogodišnjak koji je objedinio sve tri svetske titule, veteran i povratnik iz zatvora kome je pošlo za rukom da vrati titulu, u javnosti je ipak najviše ostao zapamćen kao prestupnik, porodični nasilnik i siledžija.

Prva Tajsonova supruga, inače glumica Robin Givens, optužila ga je za fizičko maltretiranje i silovanje, te su se razveli još 1986. godine. I kasnije su ga žene optuživale za grubost, ali najveći skandal doživeo je zbog optužbi za silovanje jedne misice, zbog čega je odležao u zatvoru tri godine (od 1992. do 1995. ), a u tom periodu tabloidi su se utrkivali u prljanju njegove celokupne, pozamašne i impresivne, sportske biografije.

Naravno, svi ovi detalji iz privatnog života u filmu su prikazani površno, jer ipak je reč o autorizovanoj filmskoj biografiji, o filmu u kojem Tajson učestvuje i kao jedan od producenata s punim poverenjem u veterana-dokumentaristu Tobaka u čijim je filmovima i ranije učestvovao. Istorija sopstvenog uspona i pada, data je u filmu ispovedno u formi intervjua. Gledalac prati sportsku i ličnu Tajsonovu biografiju, od odrastanja u Bruklinu, preko upoznavanja sa boksom tokom jednog od mnogih boravaka u popravnim domovima. Prikazana je i uloga njegovog prvog trenera Kasa D’Amata koji mu je bio kao otac, čija ga je smrt 1986. godine teško pogodila. Mnogi stručnjaci su skloni da tvrde da je Tajsonu tada u privatnom životu sve krenulo naopako jer je izgubio životni oslonac.

Kroz mešavinu inserata sa mečeva i ispovesti, prikazuje se njegov bokserski uspon. Tu je rana serija čuvenih pobeda nokautima u prvoj rundi, titula prvaka, zatim i početak krize i poraz od totalnog autsajdera, Džejmsa „Bastera” Daglasa (1990). Film svedoči i o pokušajima Tajsona da se vrati na boksersku scenu posle izlaska iz zatvora, uključujući tu i dva istorijska meča sa Ivanderom Holifildom 1996. i 1997. kada mu je u ringu odgrizao uvo, kao i poraz od Lenoksa Luisa 2002. koji je označio i definitivni kraj ozbiljne karijere.

Tajson u filmu ne krije svoju neobrazovanost niti reditelj Tobak to pokušava da „ispegla”. Zato fascinira Tajsonova otvorenost i iskrenost. S jedne strane je to sportista najuspešniji u svom rangu, a s druge agresivan, kontroverzan i povremeno manijakalno depresivan čovek koji svoju brutalnost u ringu objašnjava frustracijama iz detinjstva i strahom od ponavljanja poniženja koje je tada doživljavao na ulicama Bruklina.

Tajson tokom ispovesti u filmu ne traži od gledalaca nikakva opravdanja za svoje loše postupke, zadivljuju njegove analize uprkos nedostatku književnog rečnika, a ta slika čoveka u stalnom odbrambenom ratu protiv svih, slika njegovih unutrašnjih nemira i iskrenih emocija do suza, izazvala je kod gledalaca divljenje, te je kraj filma ispraćen ovacijama.

Danas posle dva propala braka, mnogih afera (Tajson ne krije da je uvek obožavao žene i da su one njegova najveća slabost), bankrotstva, Tajsonu ne preostaje, čini se, mnogo osim da žaleći za izgubljenim vremenom dirljivo kaže: „Sve je došlo prerano, samo pamet prekasno”. Ipak, na kanskom crvenom tepihu bio je u društvu svoje troje dece od šestoro koliko ih ima iz različitih veza. A ta deca nisu krila koliko su ponosna na tatu.

----------------------------------------------------------

„Najgori čovek na svetu”

Imajući u vidu sve njegove pobede, zbog kojih su ga prozvali „Gvozdeni”, za boksersku karijeru Majka Tajsona moglo bi da se kaže da je – blistava. Ali, pošto je prožeta ispadima koji su ga koštali 300 miliona dolara, više će se pamtiti po nadimku „Najgori čovek na svetu”.

Rođen je 30. juna 1966. u Bruklinu. Od prvog profesionalnog meča (6. marta 1985) do poraza koji ga je poslao u penziju (11. jun 2005.), imao je strelovit uspon i nekoliko padova. Ukupno 58 borbi – 50 pobeda (44 nokautom), šest poraza i dva bez odluke.

Prvi put se borio za šampionski pojas 22. novembra 1986. i već u drugoj rundi postao najmlađi prvak sveta u teškoj kategoriji svih vremena sa 20 godina i četiri meseca. Dogodine je objedinio pojaseve (VBA, VBC, IBF), a „Nitendo” je napravio video igru o njemu. Prvi put je izgubio 11. februara 1990. u Tokiju, od Džejmsa Daglasa.

U julu 1991. uhapšen je zbog silovanja crne mis Amerike Dezeri Vašington i osuđen na šest godina (odslužio tri). Usledili su „mitski” dvoboji i porazi od Ivandera Holifilda. Revanš, 28. juna 1997. u Las Vegasu, prekinut je u trećoj rundi jer je Tajson odgrizao parče uha rivalu. Ulog je bio rekordan –Holifildu 35, njemu 30.

Lenoks Luis mu je raspršio snove o povratku titule (2002). U avgustu 2003. je proglasio bankrot. Posle je nekoliko puta hapšen, što zbog droge, što zbog siledžijstva. Iza sebe ima dva braka i šestoro dece iz nekoliko veza. Prvi put se venčao sa glumicom Robin Givens koja ga je ostavila, jer ju je tukao, a s njom nema dece.