Свака од нас данас може бити Софка

Софка ми је један од најомиљенијих ликова у нашој књижевности. Част ми је што је редитељ Милан Нешковић препознао да баш ја могу да тумачим ову свевремену Станковићеву хероину, да је играм и да јој удахнем живот на сцени, каже за „Политику” глумица Јована Стојиљковић која у новом читању дела „Нечиста крв”, по мотивима Борисава Станковића, у адаптацији Маје Тодоровић и режији Милана Нешковића, тумачи Софку. Представа „Нечиста крв” биће премијерно изведена у петак увече, 12. априла, од 19.30 сати на великој сцени Народног позоришта у Београду. У ауторском тиму су и драматург Молина Удовички Фотез, сценограф Весна Поповић, костимограф Марина Вукасовић Меденица, композитор Ања Ђорђевић.

Небојша Дугалић тумачи Ефенди Миту, Наташи Нинковић поверена је улога Тодоре, Софкине мајке, Ненад Јездић игра Газда Марка, Павле Јеринић Томчу, Марковог сина, Софкиног мужа. У глумачкој подели су и: Душанка Стојановић Глид, Златија Оцокољић Ивановић, Љиљана Благојевић, Радмила Живковић, Танасије Узуновић, Никола Вујовић Стефан Калезић и Небојша Бабић, оперски певач.

– Оно што је мени најзанимљивије када је реч о Софки јесте да је она једна од трагичних јунакиња у нашој књижевности која не завршава свој живот. Дакле, она не умире, већ наставља да живи таква, у својој трагедији. Софка се крије, плаче само када је сама. Управо та њена гордост, бол, али и унутрашња снага мени су биле најузбудљивије. Наравно, занимљиво је говорити и о томе колико ту има сличности са мном лично, пошто је тумачим на сцени. То је увек испреплетано у односу глумице и њене сценске јунакиње и тешко је издвојити нијансе – каже Јована Стојиљковић.

(Фото промо)

У адаптацији Маје Тодоровић, сви јунаци су задржали карактеристике које су имали и код Боре Станковића, али им је дат и „савремени додир” кроз говор и ситуације у којима се налазе. Тако је, на пример, Софка остала жена која је свесна себе, своје лепоте и порекла, Марко је остао богаташ који може да приушти себи да купи младу жену, Мита је човек који је пропао у транзицији...
О снази и поетици новог читања дела „Нечиста крв” Јована Стојиљковић каже:
– Мислим да је Маја Тодоровић направила одличну адаптацију зато што је јако деликатно драматизовати тако комплексан роман, вођен као психолошки. Маја Тодоровић је у овом случају испричала причу, а с друге стране дала и довољно „меса” карактерима, односно нама глумцима да ликове тумачимо. Код Нешковићеве режије је најзанимљивије то што не постоји банална актуелизација, већ јасно утемељена форма која припада савременом духу, а с друге стране је врло позоришна. Дакле, не само савремено да би било савремено.

Представе које годинама уназад потписује тандем Маја Тодоровић–Милан Нешковић углавном се баве породицом. Шта се променило од Софкиног времена до данас, када је реч о породици, имаћемо прилику да видимо већ у петак увече. Ко је Софка данас, за шта нам је у овом времену синоним, инспирација? Какав је њен унутрашњи свет?

– Свака од нас данас може бити Софка. Мислим да је то код ове Станковићеве јунакиње универзално, а опет то је заробљена девојка, односно млада жена. Код Софке је посебно занимљив њен карактер, који најбоље илуструју речи: „Софка се инати судбини”. То је оно што се питамо: да ли инат доноси добро или не. Софка је веома усамљена, с друге стране поприлично разноврсна, богатог унутрашњег света. Она је и горда и страствена, чезне за мушкарцем којег никада није упознала, односно оног кога би заволела. Има једна реплика у којој треба да се догоди тај емотивни лом у којој она каже: „Ја никада никога нисам волела”. То је мислим највећа трагедија.

Велика је знатижеља која ће питања, недоумице и дилеме покушати да испита ново читање „Нечисте крви” на сцени националног театра?

– Шта је новац данас, да ли се може купити љубав? Докле можеш да подносиш бол? То је можда најзначајнија истина којом се бавимо у представи „Нечиста крв” – каже Јована Стојиљковић.

Уочи премијерног извођења, 12. априла, у фоајеу Друге галерије националног театра биће отворена изложба „Нечиста крв и Коштана на сцени Народног позоришта” аутора Драгана Стевовића и Драгице Гаћеше.

Биће ово, тек, трећа поставка „Нечисте крви” на сцени Народног позоришта у Београду, на којој је и праизведена, 23. фебруара 1933. године, у режији Јосипа Кулунџића и сценографији Станислава Беложанског. Наредна премијера одржана је 5. децембра 1975. године у режији Градимира Мирковића.