Слике које шаљемо у свет

Требаће нам деценије и много рада да лош имиџ Србије у свету, створен током распада бивше Југославије, поправимо. Ову реченицу слушамо годинама уназад од свих наших политичара, а слушаћемо је, сва је прилика, још дуго будући да нема тог и најмањег позитивног помака, ако га има, који неће бити срушен зарад стицања политичких поена. Да је тако, потврђује то што се у овом тренутку сви, како тврде, боре за спас државе и њених интереса, а што се борба више захуктава, држави је имиџ све гори. То никакво добро не може донети обичним грађанима ове земље, па би било лепо да сви спасиоци застану, спусте тон, да се саслушају.

Само тако ће бити боље и држави и народу за које се, кажу, боре. Свако ко ових дана прати шта говоре и пишу на друштвеним мрежама политичари, јавне личности, мора да се забрине и за себе и за своју породицу, али и за државу, пошто све пршти од најава пресудних битака у којима ће се „ићи до краја”. Шта је на том крају? Нико не открива. Кажу, видећете. Такав одговор стиже и од лидера Савеза за Србију на питање шта значи најављена радикализација протеста, који трају већ неколико месеци у многим градовима. Нешто смо већ видели. Демонстрирано насиље, а упад у РТС, опкољавање Председништва Србије, покушаји упада у институције, попут оног у Скупштину Београда, јесте насиље, никако не може помоћи релаксирању прегрејаних политичких односа у друштву. Шта тек рећи о „ратовању” са саобраћајним знацима и оградама око градилишта, али и онемогућавању радника да раде на раскопаном центру Београда. То није само насиље, то наноси вишеструку штету, али то је, пре свега, кажњиво по закону.

Према организаторима свега наведеног, то су, међутим, перформанси против „штеточинске власти”. А, наречена власт на све то одговара „тешком артиљеријом” о нерадницима, лоповима, тајкунима, који су се на „народној муци обогатили”... Некако се стиче утисак да је представницима власти прече да осмисле што горе епитете за политичке противнике, него да реше оно што, сасвим сигурно, свака власт на свету, па и ова наша, може да реши. Уместо што слушамо како су „рушитељи Београда” чупали саобраћајни знак и уклањали ограде с градилишта, што смо, иначе, сви могли да видимо по свим телевизијама, власт треба да примени закон и казни све оне који су то радили. Да је неко од нас обичних грађана дошао на идеју да однесе саобраћајни знак, или да га прелепљује, а да га притом ухвате, експресно би био примењен Закон о безбедности саобраћаја или Закон о прекршајима.

Уместо да се примени закон, сваки дан слушамо о фашистима и фашизму од представника „зараћених страна”, мада власт у томе предњачи. Толико се помињу фашизам и фашисти, да ће то ускоро бити сасвим обичне речи, на које су сви, као и на многе друге, огуглали. Релативизација речи које означавају најстрашнији период у историји човечанства, нарочито у земљи која је тако ужасно страдала као што је наша, благо речено – неодговорно је. Пре само неколико месеци слушали смо у Скупштини Србије оштру полемику о „фашизацији Србије”, за коју је посланик СДПС-а Расима Љајића, који је у парламент ушао на листи „Александар Вучић – Србија побеђује”, Муамер Бачевац индиректно оптужио власт јер не одузима посланички мандат „осуђеном ратном злочинцу Војиславу Шешељу”. Дан пре ове полемике Сулејман Угљанин је сасвим директно рекао да је „Србија фашистичка тековина”, на шта су сви из власти, с правом, оштро реаговали. Било би добро да се сви из власти, ако ни због чега другог, онда овога подсете кад им падне на памет да проговоре о фашистима и фашизму. Има довољно оних који једва чекају да добију прилику да ову нашу земљу оптуже за све и свашта, не морамо ми баш да им у томе помажемо.

Пре двадесетак дана, Вук Јеремић, председник Народне странке, док је био у опсади Председништва Србије у намери, како су изјављивали лидери СзС-а, спречи да Александра Вучића, иначе, легално, с огромном већином гласова, у првом кругу изабраног председника државе, изађе са свог радног места, рекао је најстрашнију ствар коју смо чули. С много радости и много децибела, викао је с камиона: „Људи, ово иде у свет”, „Већ смо на насловним странама светских медија”, „Свет ово гледа.” Ко мало дуже хода земљом, могао је само да се расплаче на ове Јеремићеве радосно изговорене речи. Зато што памти да светски медији никад Србију нису ставили на насловну страну по неком добром. Још се сећамо клетве: „Дабогда ти Си-Ен-Ен дошао да извештава.” Господин Јеремић је одмах после ове „радосне” вести сео у авион и отишао у бели свет, у Њујорк, а ми можемо само да будемо срећни што нам Си-Ен-Ен није стигао да директно извештава са скупова из наше земље.

Мада, како се наши политичари понашају, Си-Ен-Ен још има шансе. Лидери СзС-а и њихове присталице најављују за суботу, 13. април, такорећи одсудну битку за „ослобођење Србије”. Неће, кажу, отићи док Александар Вучић не поднесе оставку, а зашто би то Вучић урадио? Јесу ли можда били неки избори? И Вучић најављује своје митинге које, из неког разлога, присталице СзС-а зову контрамитинзи. Они који то раде одлично знају шта је контрамитинг, имали смо прилике да видимо како они изгледају у марту 1991. и у децембру 1996. године. Вучић не организује никакав контрамитинг, све дотле док не закаже скуп на истом месту у исто време. То се десило са скупом у Новом Саду, али је скуп померен. И то је добро. Зашто било ко оспорава право Вучићу да организује митинг? Као и сви други, и он и његова странка на то имају право.

И све је у реду док се поштује свачије право да, у складу са законом, организује неки скуп. Свако треба да се побрине за то како ће скуп изгледати. Најстрашнија слика коју је потписник ових редова видео била је после децембарског контрамитинга 1996. године, догодила се на тадашњој Железничкој станици. Учесници опозиционог митинга на Теразијама, који су чекали градски превоз, у једном тренутку су видели аутобусе са Србима с Космета, који су се враћали кући с контрамитинга, а који су организовали ЈУЛ и СПС. Према аутобусима су полетеле флашице с водом, упаљачи. Камења, срећом, није било, а кроз прозоре иза полуспуштених завеса вирили су уплакани и уплашени људи, Срби. И та слика је отишла у свет. На нашу срамоту.