Пусто балканско

Европа иде напред, застаје или се враћа уназад, али на Балкану су ствари углавном стабилне: статус кво, који се не разликује много од времена када су регионом владале две велике силе тог времена – Хабзбуршка монархија на северу и Османско царство на југу.

Менталитети дугог трајања, формирани по формули ближе Бечу или ближе Истанбулу, утицали су да савремене западне перцепције Балкана нису много напредовале од оцена немачког канцелара Бизмарка, који је у парламенту 1876. рекао да Балкан „не вреди здравих костију једног јединог мускетара из Помераније”.

Европа је дуго градила слику Балкана као опасне, заостале, примитивне, учмале, прљаве, неприступачне и негостољубиве периферије. Буре барута у коме постоји пет годишњих доба: зима, пролеће, лето, јесен и – рат.

Посматрају нас са одређене „цивилизацијске висине” као да и сами нису кроз историју прошли овакве или сличне фазе. Потреба да постоји неко „други” на мрачном ободу Европе користи се као изговор за властите трауме.

„Источна Европа је оријентална, југоисточна Европа још више, а арапске земље и Турска су на највишем степену те скале”, описује такав приступ социлог Јово Бакић. „Балкан је западњачки продукт. То је стереотип, који потиче још од пре Првог светског рата”.

Појам „балканизација” пежоративно се уселио у политички вокабулар света, иако су ратови, подељеност и фрагментација пратиље европске политике и кроз историју и кроз географију. Кад год се помене „балканизација глобалних финансијских прописа”, „балканизација интернета” или „балканизација Блиског истока”, свет помисли на регион коме као да нема спаса.

Лош имиџ потврђен је век касније, уз обилату помоћ самозваних балканских политичких елита које су – док се Европа уједињавала – регион деведесетих година 20. века увеле у ратове. Тако је просечан дан на Балкану постао или ноћна мора или нека врста ружног сна.

Прошли су ратови који су многе на Западу подсетили на народе који на крају 20. века нису били у стању да цивилизовано реше међусобне проблеме. Оно што би могло да се назове културним богатством умногоме је уништено у ратовима. Преживеле су предрасуде.

Срби су, захваљујући Слободану Милошевићу, постали омиљени холивудски терористи, мафијаши и плаћене убице. За Балкан и данас у великој мери важе аршини из 19. века: непоштени, дилери, преваранти, непожељни.

Истовремено, балканске топ листе неомиљених суседа не мењају се деценијама, мада свет политике повремено коригује распоред позиција. Србима су традиционално на првом месту Хрвати, а догађаји на Косову избацили су Албанце на друго место. Рат у Босни или изјава лидера Бошњака у Санџаку о Србији као „фашистичкој” држави доприносе тензији са „Турцима”. Прављење црногорске државе допринело је да се Подгорица нађе на листи на којој је већ дуже време и „незахвално” Скопље због црквеног сукоба. У Загребу, Приштини, Сарајеву, Подгорици или Скопљу негују се реципрочна осећања.

Балкан је премрежен национализмима, од којих су неки плод новије историје, а други производ старих предрасуда о примитивизму, нетолеранцији, нестабилности, насилништву, глупости или лењости, које се по правилу пројектују на другу страну граница.

Тешко где су стереотипи толико дубоко укопани у колективну свест као на Балкану. Мит херојства, неспособност контроле импулса и страствени омраз преносе се с колена на колено, подржавају у уџбеницима историје или у дневној медијској пропаганди који граде слику о нама као жртвама, а другима као искључивим кривцима.

Док кафу припремају на исти начин, а споре се да ли је грчка, турска, српска или босанска, док се хвале националним кухињама, а јела најчешће имају аустроугарске или османске рецепте, народи региона не слажу се ни око тога где Балкан почиње: на Сочи и у Алпима или на десној обали Саве.

Уважени словеначки филозоф и психоаналитичар Славој Жижек тумачи да за Словенце Балкан почиње у Хрватској, за Хрвате у Србији и Босни, за православне Србе који су хришћански свет бранили од муслимана у Босни и на Косову. „Балкан је увек онај други, негде другде, увек мало даље на југоистоку”. Балкан потискује Балкан.

Словенија на страну, она је топографски заиста ближа хабзбуршкој К-унд-К, али Хрватска би по сваку цену да њена тисућлетна култура буде изопћена из подручја крлежијанске „балканске крчме”. Од времена Фрање Туђмана Балкан је нешто ћевабџијски српско и оријентално, непоправљиво примитивно. Готово барбарско.

Хрватска себе перципира као све супротно од Балкана, који се у потпуности поистовећује са Србијом, бившом Југославијом, силама мрака, нечим демонским од чега Хрватска жели да се одвоји.

Србија, Босна, Црна Гора или Северна Македонија нису у прилици да оспоравају географију, да могу вероватно би, али се налазе у расцепу између балканских легата и жеља: деспотизма с једне стране, до намера да се ослободе букагија вилајетске прошлости и изграде европску будућност.

Гајимо старе стереотипове и трауме док нови идентитет о којем причамо пречесто остаје у сфери реторичких фигура и фразеолошких снова. Пропуштамо прилике да себе репрезентујемо на један други начин. Цементирамо флоскулу Балкан коме не треба припадати, већ од њега побећи.

Док људи Балкана не почну да коригују менталне слике из прошлости по којима су они „други” за све криви, док се не замисле над самима собом, испада да је једино што народе региона спаја балкански мелос Горана Бреговића, ваљда зато што је популаран и цењен диљем Европе.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа