Pusto balkansko

Evropa ide napred, zastaje ili se vraća unazad, ali na Balkanu su stvari uglavnom stabilne: status kvo, koji se ne razlikuje mnogo od vremena kada su regionom vladale dve velike sile tog vremena – Habzburška monarhija na severu i Osmansko carstvo na jugu.

Mentaliteti dugog trajanja, formirani po formuli bliže Beču ili bliže Istanbulu, uticali su da savremene zapadne percepcije Balkana nisu mnogo napredovale od ocena nemačkog kancelara Bizmarka, koji je u parlamentu 1876. rekao da Balkan „ne vredi zdravih kostiju jednog jedinog musketara iz Pomeranije”.

Evropa je dugo gradila sliku Balkana kao opasne, zaostale, primitivne, učmale, prljave, nepristupačne i negostoljubive periferije. Bure baruta u kome postoji pet godišnjih doba: zima, proleće, leto, jesen i – rat.

Posmatraju nas sa određene „civilizacijske visine” kao da i sami nisu kroz istoriju prošli ovakve ili slične faze. Potreba da postoji neko „drugi” na mračnom obodu Evrope koristi se kao izgovor za vlastite traume.

„Istočna Evropa je orijentalna, jugoistočna Evropa još više, a arapske zemlje i Turska su na najvišem stepenu te skale”, opisuje takav pristup socilog Jovo Bakić. „Balkan je zapadnjački produkt. To je stereotip, koji potiče još od pre Prvog svetskog rata”.

Pojam „balkanizacija” pežorativno se uselio u politički vokabular sveta, iako su ratovi, podeljenost i fragmentacija pratilje evropske politike i kroz istoriju i kroz geografiju. Kad god se pomene „balkanizacija globalnih finansijskih propisa”, „balkanizacija interneta” ili „balkanizacija Bliskog istoka”, svet pomisli na region kome kao da nema spasa.

Loš imidž potvrđen je vek kasnije, uz obilatu pomoć samozvanih balkanskih političkih elita koje su – dok se Evropa ujedinjavala – region devedesetih godina 20. veka uvele u ratove. Tako je prosečan dan na Balkanu postao ili noćna mora ili neka vrsta ružnog sna.

Prošli su ratovi koji su mnoge na Zapadu podsetili na narode koji na kraju 20. veka nisu bili u stanju da civilizovano reše međusobne probleme. Ono što bi moglo da se nazove kulturnim bogatstvom umnogome je uništeno u ratovima. Preživele su predrasude.

Srbi su, zahvaljujući Slobodanu Miloševiću, postali omiljeni holivudski teroristi, mafijaši i plaćene ubice. Za Balkan i danas u velikoj meri važe aršini iz 19. veka: nepošteni, dileri, prevaranti, nepoželjni.

Istovremeno, balkanske top liste neomiljenih suseda ne menjaju se decenijama, mada svet politike povremeno koriguje raspored pozicija. Srbima su tradicionalno na prvom mestu Hrvati, a događaji na Kosovu izbacili su Albance na drugo mesto. Rat u Bosni ili izjava lidera Bošnjaka u Sandžaku o Srbiji kao „fašističkoj” državi doprinose tenziji sa „Turcima”. Pravljenje crnogorske države doprinelo je da se Podgorica nađe na listi na kojoj je već duže vreme i „nezahvalno” Skoplje zbog crkvenog sukoba. U Zagrebu, Prištini, Sarajevu, Podgorici ili Skoplju neguju se recipročna osećanja.

Balkan je premrežen nacionalizmima, od kojih su neki plod novije istorije, a drugi proizvod starih predrasuda o primitivizmu, netoleranciji, nestabilnosti, nasilništvu, gluposti ili lenjosti, koje se po pravilu projektuju na drugu stranu granica.

Teško gde su stereotipi toliko duboko ukopani u kolektivnu svest kao na Balkanu. Mit herojstva, nesposobnost kontrole impulsa i strastveni omraz prenose se s kolena na koleno, podržavaju u udžbenicima istorije ili u dnevnoj medijskoj propagandi koji grade sliku o nama kao žrtvama, a drugima kao isključivim krivcima.

Dok kafu pripremaju na isti način, a spore se da li je grčka, turska, srpska ili bosanska, dok se hvale nacionalnim kuhinjama, a jela najčešće imaju austrougarske ili osmanske recepte, narodi regiona ne slažu se ni oko toga gde Balkan počinje: na Soči i u Alpima ili na desnoj obali Save.

Uvaženi slovenački filozof i psihoanalitičar Slavoj Žižek tumači da za Slovence Balkan počinje u Hrvatskoj, za Hrvate u Srbiji i Bosni, za pravoslavne Srbe koji su hrišćanski svet branili od muslimana u Bosni i na Kosovu. „Balkan je uvek onaj drugi, negde drugde, uvek malo dalje na jugoistoku”. Balkan potiskuje Balkan.

Slovenija na stranu, ona je topografski zaista bliža habzburškoj K-und-K, ali Hrvatska bi po svaku cenu da njena tisućletna kultura bude izopćena iz područja krležijanske „balkanske krčme”. Od vremena Franje Tuđmana Balkan je nešto ćevabdžijski srpsko i orijentalno, nepopravljivo primitivno. Gotovo barbarsko.

Hrvatska sebe percipira kao sve suprotno od Balkana, koji se u potpunosti poistovećuje sa Srbijom, bivšom Jugoslavijom, silama mraka, nečim demonskim od čega Hrvatska želi da se odvoji.

Srbija, Bosna, Crna Gora ili Severna Makedonija nisu u prilici da osporavaju geografiju, da mogu verovatno bi, ali se nalaze u rascepu između balkanskih legata i želja: despotizma s jedne strane, do namera da se oslobode bukagija vilajetske prošlosti i izgrade evropsku budućnost.

Gajimo stare stereotipove i traume dok novi identitet o kojem pričamo prečesto ostaje u sferi retoričkih figura i frazeoloških snova. Propuštamo prilike da sebe reprezentujemo na jedan drugi način. Cementiramo floskulu Balkan kome ne treba pripadati, već od njega pobeći.

Dok ljudi Balkana ne počnu da koriguju mentalne slike iz prošlosti po kojima su oni „drugi” za sve krivi, dok se ne zamisle nad samima sobom, ispada da je jedino što narode regiona spaja balkanski melos Gorana Bregovića, valjda zato što je popularan i cenjen diljem Evrope.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista