Последњи дани старе Брзе Паланке

Што због кише, што због изградње нове хидроелектране у Кусјаку код Неготина, тог пролећа осамдесетих година вода је почела нагло да улази у куће, помоћне објекте, кафане, стару мензулану, школу у Брзој Паланци која је морала да се сели на нову локацију. Код Неготина је расла нова централа на Дунаву, а стотине становника се исељавало тражећи уточиште у домовима до чије коте велика река сигурно неће стићи. Још колико те јесени и зиме, понеки камион, аутобус, трактор, запрежна кола или аутомобил протутњали би скоро пустом улицом старе варошице.

Таква слика била је уобичајена у Брзој Паланци док је расла друга ђердапска хидроелектрана. Многи су туговали за својим, већ напола потопљеним домовима, други су се веома тешко опраштали од кућног прага, било је и суза због огромног ораха у дворишту испод којег су се деца годинама играла и који је правио хладовину, а сада остаје на дну реке. Старији мештани су се присећали историјата варошице, поносни на њену прошлост и на све што им је приуштила у протеклим деценијама.

Римска Егета

Из летописа и археолошких ископина се може сазнати да се место у доба Римљана звало Егета, да је приликом археолошких истраживања пронађено пет статуа бога Долихенуса.

У месту је 1847. отворена школа, најпре мушка, а потом и женска, да би убрзо оно постало паробродско пристаниште, трговачки центар и поштанска станица. Са овдашњег пристаништа се извозило вино, пшеница, дрво. Прорадио је и телеграф, а 1872. је завршена изградња православне цркве. Најмодернија корвета за то доба такође је овде направљена, а даривана је султану.

У Брзу Паланку се најчешће пристизало, мало ко је из ње одлазио. У другој половини 19. века насељавале су је избеглице са Косова, из Влашке и Бугарске. Варош је расла и била све познатија, имала је све више трговаца и занатлија који су се, једног тренутка, договорили да саграде свој дом. Та зграда ће у надолазећем времену бити средиште културног и друштвеног живота.

Није место било имуно и на збивања у предвечерје Другог светског рата. Студент Стефанија Михајловић је у кући својих родитеља окупљала напредну омладину, ширећи комунистичке идеје. Нажалост, страдала је на Стеванским ливадама, подно планине Дели Јован.

Становништво Брзе Паланке је уочи, за време и после Другог светског рата живело прилично тешко. Ипак, стизало је једно по једно: најпре струја, први аутомобили, асфалт. Живело се од рибарења, пољопривреде, прераде дрвета, било је и нешто посла у државној служби, јер је до 1965. године насеље имало статус општине.

Остале су успомене и на чувени вашар на који је долазио велики број људи из околних насеља, али и из Бора, Мајданпека, Доњег Милановца, Зајечара, Неготина, Кучева. Играло се и веселило до дубоко у ноћ, пазарило све и свашта, а највише оно што је потребно за свакодневни живот. На њему су рођене прве љубави и уговаране свадбе. Док су се испред шатри окретали прасићи и јагњад, унутра су лимени оркестри, познатији као банде, „ударали све у шеснаест влашке и српске песме и кола”.

Рушили и минери

Чим је завршена изградња ХЕ „Ђердап 1” знало се да ће се градити и друга централа на Дунаву. Било је питање тренутка када ће и Брза Паланка морати да се сели, делећи судбину Доњег Милановца, Сипа, Текије и других насеља која су измештена због прве ђердапске електране. Колико год припремљени на пресељење, мештани су се веома емотивно опраштали од својих кућа. Кад је вода почела да надолази и кад више није било повратка, у повеће завежљаје стављали су све што до тада нису преселили, трпали у чамац и одлазили на сигурније место. Оно што нису успели да поруше градитељи, докрајчили су минери тадашње ЈНА. Грувале су мине у старој Брзој Паланци, одлазиле у неповрат многе куће да би, веома брзо, њихове темеље прекрила вода новог језера између две хидроелектране.

На новој локацији је саграђена модерна основна школа, која је прве ђаке примила 1983. године. Градило се ударнички и истовремено туговало за старим домовима, али се морало напред, јер су неимари ужурбано преграђивали Дунав код места Кусјак. Већ 12. априла 1985. године произведени су први киловат часови струје са друге ђердапске хидроелектране.

Од старе Брзе Паланке остала су само сећања и понеки албум са фотографијама. Албум успомена. Није више било ни толико риба у Дунаву, посебно чувене моруне, нестале су омиљене кафане, променио се и вашар. Дошло друго време, обичаји, навике. Остаци негдашње римске Егете одавно су препуштени моћном и ћудљивом Дунаву.

Вук Караџић овде био цариник

У овим крајевима некада је војевао Хајдук Вељко Петровић, а 1812. године је у државној служби као судија радио Вук Стефановић Караџић. Отац наше азбуке је овде био цариник и поштар, а из тог времена је остала кућа у којој је службовао и коју су мештани звали Стара мензулана, нека врста зачетника поштанског саобраћаја у Србији. Кад је потопљена варошица, потопљена је и мензулана, мада је у новој Брзој Паланци направљена њена реплика. У својим записима мензулану помиње и турски путописац Абдулах Ускудари.

Помиње он и братимљење Вука Караџића и Хајдук Вељка, као и то „да је Вук царину сакупљао од Оршаве (данас у Румунији) до Радујевца (село на обали Дунава, код Неготина)”.

КУСЈАК – СКЛАДИШТЕ СОЛИ

Ту где је сада ХЕ „Ђердап 2” до почетка Другог светског рата било је складиште соли која је чувана у магацинима и одвожена широм ондашње краљевине СХС/Југославије. Касније су неке од барака претворене у одмаралиште за раднике „Тимоградње”. Забележено је да је постојало девет соба са два, три и више лежајева. Тако је изгледало 1967, а три године доцније репортер локалних новина пише о мотелу у Кусјаку, десетак километара од Неготина, на путу за Кладово. Мотел је имао салу од 160 места и терасу са које се пружао поглед на Дунав.