Венецуела, криза конфликтне мултиполарности

Да би се разумела ситуација у Венецуели, морају се знати социјалне промене које су се догодиле од доласка на власт Уга Чавеса 1999. године. Пре тога, у Венецуели је било 80 одсто сиромашних становника, који су живели у фавелама, без цивилизованих услова за живот. Више од пола становника су Индиоси, који нису били ни пописани као грађани и нису имали никаква грађанска права. После 1999. Индиосе су „увели” као грађане, омогућили им да служе војску и многи су данас напредовали као официри до чина пуковника. Уго Чавес је 1999. национализовао нафтна богатства и 70 одсто буџета користи за субвенције, пре свега хране, ради побољшања социјалног статуса становника. Ту политику наставио је и Николас Мадуро, па је од 2013. године о трошку државе изграђено више од 1.500.000 кућа, које су бесплатно подељене народу. Каракас је за 20 година од града фавела претворен у модеран мегаполис. Само прошле године поправљено је 335.000 стамбених зграда о трошку државе, ради побољшања услова становања. Треба истаћи да је национализовано око 20 одсто економије, док је остатак у приватном бизнису. Оваква социјална политика довела је до унутрашње стабилности режима „диктатора” Николаса Мадура, па је зато био спреман да, сем регуларне војске, наоружа и народ са два милиона комада оружја. У модернизацију нафтне привреде Венецуеле Кина је уложила око 80 милијарди долара и Русија око 40 милијарди, па те државе, ради заштите својих интереса, пружају Венецуели дипломатску и војну подршку.

Нигде се не наводи да се у Венецуели боље живи него у Колумбији, Гватемали и Хондурасу. У Венецуели има око шест милиона колумбијских економских и политичких избеглица, које не желе да се врате у своју земљу. То је разлог што су суседне земље одбиле предлог САД да војним средствима сруше „недемократски” режим Николаса Мадура. Унутрашњи конфликт који је изазван споља и који је дубоко поделио друштво, прелио се и преко границе, уз учешће САД, Русије и Кине, па је добио геополитичку димензију са изразитим карактеристикама прве кризе конфликтне мултиполарности. Исход ове кризе биће вероватно модел решавања будућих криза у мултиполарном свету.

Митар Радоњић,
Нови Сад