Актуелност Симон де Бовоар

Зарадити своју слободу, то је оно за шта се Симон де Бовоар залагала целог свог живота на чврст и стамен начин и због чега је и данас актуелна, каже Данијел Салнав, писац и професор из Париза, која је недавно гостовала у Београду и говорила на трибини поводом стогодишњице рођења Симон де Бовоар.

Овом трибином као и изложбом о истој теми, Француски културни центар и издавачка кућа „Плави јахач” обележили су овај јубилеј. Плави јахач је тим поводом објавио дело „Веома блага смрт” Симон де Бовоар и најавио реиздање књиге „Други пол”. Уз то, Француски културни центар ће, почев од јуче, до 23. маја свакодневно приказивати, од 14 сати у медијатеци, пројекције филмова о познатој француској интелектуалки. 

Данијел Салнав је написала двадесетак романа, есеја, позоришних комада и путописа. Најпознатији романи су „Збогом”, „Брачни разговори”, „Фантомски живот”, „Другачији Рим”, од којих су неки адаптирани за позориште. У најновијој књизи „Ратни дабар”, коју је ове године објавио париски издавач „Галимар”, она истражује историјске а нарочито политичке околности у којима је живела Симон де Бовоар али користи и необјављене рукописе које је сачувала њена усвојена кћерка Силви Лебон.

Кажете да „Ратни дабар” није биографија Симон де Бовоар, већ политичка књига?

Намерно сам хтела да ово буде једна политичка књига и да у њој покушам да осветлим начин на који су деловали Симон де Бовоар и Сартр. Зато је и у наслову књиге њен надимак „дабар” којим се потписала 1939. на полеђини једне фотографије коју је послала другу мобилисаном на фронту. Желела сам да напишем књигу о Симон де Бовоар, али и да одам почаст књизи „Други пол” која је одиграла велику улогу у животу многих жена а и мушкараца. Истовремено, нисам желела да се затворим у слику феминизма. Симон де Бовоар је књигу „Други пол” написала потпуно случајно. То није био пројекат који је имала у плану у својој младости. Она је живела свој живот, никада не постављајући питање шта је жена. Тек око своје 40. године схватила је проблем. Желела је да пише о свом животу са аспекта жене и када је о томе разговарала са Сартром, он јој је саветовао да почне од тога шта је жена пошто је она одрастала као дечак. Тада је дошла у библиотеку и почела да проучава положај жене.

Мада није било плански, како кажете, она је у тој егзистенцијалистичкој анализи положаја жене срушила многе митове?

Мит о материнству, односно прокламовање идеје о слободном материнству, горуће је питање у тој књизи. Теза да су жене предодређене за улогу мајке није слободно материнство, прокламовала је Симон де Бовоар. Она је јасно рекла да је за жену могућно да има живот и ван своје репродуктивне функције, била је скептична према светом карактеру мајчинства и сматрала је да је мајчинство слободан морални избор, а не инстинкт. Покренути та питања, па и питање абортуса 1949. године, било је равно злочину. Сви су јој били на леђима, али она се усудила да утврди да има жена које трпе материнство и слободно материнство упоредила са слободом вероисповести.

Како бисте дефинисали феминизам Симон де Бовоар, с обзиром на то да се њен духовни и интелектуални развој одигравао заједно са Сартровим. Ви, чак, говорите и о филозофији која се градила удвоје?

Пошто је 1949. дотакла питања слободног материнства, економске независности и сексуалности, односно поставила их на филозофски начин, ја је дефинишем као борбену феминисткињу. Сусрет са Сартром и веома посебан партнерски однос који је успоставила с њим (без брака, деце, па и заједничког живота), потпуно одговара концепцији коју она има о феминизму. Све је обухваћено тиме: и независност (економска, али и сексуална), и интелектуална сагласност у једнакости, раду и заједничким обавезама. Могло би се додати да је на њој пре свега било да одржава ту захтевну „сагласност” и да би је одржала, она није штедела напоре. За њу је једина легитимна срећа она за коју смо се сами изборили. Када је срела Сартра, њена визија није била: „С њим нисам нарочито срећна, али живот иде даље”. Напротив, она је схватила да управо са Сартром може да изгради своју срећу.

Такође кажете да је она и комунизам преузела од Сартра као штафету?

Може се тако рећи. Симон де Бовоар је презирала буржоазију из које је потекла. Њени родитељи су оличавали хипокризију те средине, њен отац је, на пример, држао слику своје љубавнице на радном столу у канцеларији. Они су мање комунисти него антикомунисти. И она и Сартр потичу из буржоаске средине, али су желели да се дистанцирају од ње. Одбацивање и одбојност према буржоазији, која је традиционално антикомунистичка, приближила их је комунизму или је бар умногоме допринела томе. Тек у другој фази су се приближили комунистима.

Често се поставља питање како би Сартр и Симон де Бовоар данас реаговали на многе догађаје?

Сартр је био један од бораца за промену света. Они су били социјалисти, били су за реформе, али није захвално прогнозирати како би данас реаговали. Немогуће је пренети их у контекст модерне Европе. Ипак, сигурно знам да се Симон де Бовоар данас не би слагала са многим стварима, поготово не са тезом да жене имају ауторско право над нежношћу. Она је увек инсистирала на томе да нема готове есенције женскости и да је то мит. По њој, цивилизација је, а не биологија, конструисала женскост. У њеним очима, жена се ипак дефинише деловањем.

Питање политичког ангажмана Сартра и Симон де Бовоар данас је, чини се, запостављено. Зашто?

Њихов политички ангажман тема је која се данас ретко поставља, јер свет не жели да се враћа на велика питања из прошлог века, на трагедију комунизма који је издао велику наду у правду и једнакост народа. Али грешимо што не желимо да о томе размишљамо и то питање оптерећује судбину савремених друштава.