Aktuelnost Simon de Bovoar

Zaraditi svoju slobodu, to je ono za šta se Simon de Bovoar zalagala celog svog života na čvrst i stamen način i zbog čega je i danas aktuelna, kaže Danijel Salnav, pisac i profesor iz Pariza, koja je nedavno gostovala u Beogradu i govorila na tribini povodom stogodišnjice rođenja Simon de Bovoar.

Ovom tribinom kao i izložbom o istoj temi, Francuski kulturni centar i izdavačka kuća „Plavi jahač” obeležili su ovaj jubilej. Plavi jahač je tim povodom objavio delo „Veoma blaga smrt” Simon de Bovoar i najavio reizdanje knjige „Drugi pol”. Uz to, Francuski kulturni centar će, počev od juče, do 23. maja svakodnevno prikazivati, od 14 sati u medijateci, projekcije filmova o poznatoj francuskoj intelektualki. 

Danijel Salnav je napisala dvadesetak romana, eseja, pozorišnih komada i putopisa. Najpoznatiji romani su „Zbogom”, „Bračni razgovori”, „Fantomski život”, „Drugačiji Rim”, od kojih su neki adaptirani za pozorište. U najnovijoj knjizi „Ratni dabar”, koju je ove godine objavio pariski izdavač „Galimar”, ona istražuje istorijske a naročito političke okolnosti u kojima je živela Simon de Bovoar ali koristi i neobjavljene rukopise koje je sačuvala njena usvojena kćerka Silvi Lebon.

Kažete da „Ratni dabar” nije biografija Simon de Bovoar, već politička knjiga?

Namerno sam htela da ovo bude jedna politička knjiga i da u njoj pokušam da osvetlim način na koji su delovali Simon de Bovoar i Sartr. Zato je i u naslovu knjige njen nadimak „dabar” kojim se potpisala 1939. na poleđini jedne fotografije koju je poslala drugu mobilisanom na frontu. Želela sam da napišem knjigu o Simon de Bovoar, ali i da odam počast knjizi „Drugi pol” koja je odigrala veliku ulogu u životu mnogih žena a i muškaraca. Istovremeno, nisam želela da se zatvorim u sliku feminizma. Simon de Bovoar je knjigu „Drugi pol” napisala potpuno slučajno. To nije bio projekat koji je imala u planu u svojoj mladosti. Ona je živela svoj život, nikada ne postavljajući pitanje šta je žena. Tek oko svoje 40. godine shvatila je problem. Želela je da piše o svom životu sa aspekta žene i kada je o tome razgovarala sa Sartrom, on joj je savetovao da počne od toga šta je žena pošto je ona odrastala kao dečak. Tada je došla u biblioteku i počela da proučava položaj žene.

Mada nije bilo planski, kako kažete, ona je u toj egzistencijalističkoj analizi položaja žene srušila mnoge mitove?

Mit o materinstvu, odnosno proklamovanje ideje o slobodnom materinstvu, goruće je pitanje u toj knjizi. Teza da su žene predodređene za ulogu majke nije slobodno materinstvo, proklamovala je Simon de Bovoar. Ona je jasno rekla da je za ženu mogućno da ima život i van svoje reproduktivne funkcije, bila je skeptična prema svetom karakteru majčinstva i smatrala je da je majčinstvo slobodan moralni izbor, a ne instinkt. Pokrenuti ta pitanja, pa i pitanje abortusa 1949. godine, bilo je ravno zločinu. Svi su joj bili na leđima, ali ona se usudila da utvrdi da ima žena koje trpe materinstvo i slobodno materinstvo uporedila sa slobodom veroispovesti.

Kako biste definisali feminizam Simon de Bovoar, s obzirom na to da se njen duhovni i intelektualni razvoj odigravao zajedno sa Sartrovim. Vi, čak, govorite i o filozofiji koja se gradila udvoje?

Pošto je 1949. dotakla pitanja slobodnog materinstva, ekonomske nezavisnosti i seksualnosti, odnosno postavila ih na filozofski način, ja je definišem kao borbenu feministkinju. Susret sa Sartrom i veoma poseban partnerski odnos koji je uspostavila s njim (bez braka, dece, pa i zajedničkog života), potpuno odgovara koncepciji koju ona ima o feminizmu. Sve je obuhvaćeno time: i nezavisnost (ekonomska, ali i seksualna), i intelektualna saglasnost u jednakosti, radu i zajedničkim obavezama. Moglo bi se dodati da je na njoj pre svega bilo da održava tu zahtevnu „saglasnost” i da bi je održala, ona nije štedela napore. Za nju je jedina legitimna sreća ona za koju smo se sami izborili. Kada je srela Sartra, njena vizija nije bila: „S njim nisam naročito srećna, ali život ide dalje”. Naprotiv, ona je shvatila da upravo sa Sartrom može da izgradi svoju sreću.

Takođe kažete da je ona i komunizam preuzela od Sartra kao štafetu?

Može se tako reći. Simon de Bovoar je prezirala buržoaziju iz koje je potekla. Njeni roditelji su oličavali hipokriziju te sredine, njen otac je, na primer, držao sliku svoje ljubavnice na radnom stolu u kancelariji. Oni su manje komunisti nego antikomunisti. I ona i Sartr potiču iz buržoaske sredine, ali su želeli da se distanciraju od nje. Odbacivanje i odbojnost prema buržoaziji, koja je tradicionalno antikomunistička, približila ih je komunizmu ili je bar umnogome doprinela tome. Tek u drugoj fazi su se približili komunistima.

Često se postavlja pitanje kako bi Sartr i Simon de Bovoar danas reagovali na mnoge događaje?

Sartr je bio jedan od boraca za promenu sveta. Oni su bili socijalisti, bili su za reforme, ali nije zahvalno prognozirati kako bi danas reagovali. Nemoguće je preneti ih u kontekst moderne Evrope. Ipak, sigurno znam da se Simon de Bovoar danas ne bi slagala sa mnogim stvarima, pogotovo ne sa tezom da žene imaju autorsko pravo nad nežnošću. Ona je uvek insistirala na tome da nema gotove esencije ženskosti i da je to mit. Po njoj, civilizacija je, a ne biologija, konstruisala ženskost. U njenim očima, žena se ipak definiše delovanjem.

Pitanje političkog angažmana Sartra i Simon de Bovoar danas je, čini se, zapostavljeno. Zašto?

Njihov politički angažman tema je koja se danas retko postavlja, jer svet ne želi da se vraća na velika pitanja iz prošlog veka, na tragediju komunizma koji je izdao veliku nadu u pravdu i jednakost naroda. Ali grešimo što ne želimo da o tome razmišljamo i to pitanje opterećuje sudbinu savremenih društava.