Арапски свет се суочава са „чепом младих”

Тврдње да муслимани имају превисок природни прираштај уобичајене су у земљама с великим бројем имиграната или са значајном муслиманском мањином. Има аутора који последњих година пишу да је то заправо мит који упорно опстаје. У прилог томе иде и нова студија америчког Универзитета Јејл, која сведочи о досад незабележеном паду стопе фертилитета у арапском свету.

Промене су почеле још 1975, и то без владиних програма планирања породице, као последица промењене структуре породице, економског раста и доступне контрацепције, пише Ал Џазира. Истраживачи су закључили да је феномен присутан у свим арапским земљама независно од степена развијености и да је главни узрок то што су жене све образованије и имају другачија очекивања од живота. Међу разлозима је и то што мања породица може уложити више у образовање и успех сваког детета.

Од 1975. до 1980. стопа рађања од седморо деце по жени у свим арапским земљама, далеко изнад светског просека од 3,85, пала је толико да данас само у Египту, Јордану и Јемену жена у просеку роди више од троје деце. Аутори студије назвали су овај тренд тихом револуцијом јер се о њој не говори нити се препознаје.

Међутим, мањи број деце не значи нужно бољитак за друштво у овим земљама. Стопа економске стабилности расте, али нагли пад броја деце прети драматичном променом структуре становништва.

Ауторка студије Марсија Инхорн каже за Ал Џазиру да овим земљама прети „чеп младих”, демографски тренд у многим земљама у развоју, посебно у најмање развијеним, да велики удео у популацији чине деца и младе особе. Међутим, када велики број младих стаса за тржиште рада, а не могу да нађу посао, настаје „заглављена” млада генерација која одлаже животне прекретнице као што је оснивање породице. Често је ово случај у земљама сиромашним ресурсима попут Египта, Марока и Туниса, где је већина младих незапослена. И у богатијим арапским земљама, где је привреда махом ослоњена на нафту, којој цена никако да се заиста опорави, или неки други природни ресурс, ово постаје проблем јер је све теже створити довољно радних места.

Према социолошкој теорији која је постала популарна деведесетих година, друштва с великим уделом младих у популацији често имају огромну незапосленост и, за последицу, велики број гневних младих људи који су склони да потраже алтернативне, нелегалне начине да дођу до новца. Или, да потраже бољи живот у некој другој земљи, што значи да би могло да дође до новог таласа миграција. Незадовољни млади људи, такође, лако постану регрути терористичких група.

„Чеп младих”, према Ихнорновој, на крају ће, умножавајући проблем, довести до „експлозије старости” – становништва које рапидно стари. Статистика УН показује да су, изузев Судана и Јемена, све арапске земље премашиле тренутни очекивани животни век на планети од 71,9 година, а у већини је близу 80 година. Проблем је, упозорава се у студији, то што, иако до те кризе неће доћи скоро, ове земље нису спремне да социјално збрину остарелу популацију. Тај терет утиче и на положај млађих, па се упада у зачарани круг који притиска друштво.

Истраживач Ахмед Аред на енглеском универзитету у Бату упозорава да ће мања стопа рађања у заливским земљама свакако лоше утицати на економску ситуацију. Многе земље су већ пале испод стопе потребне за просто одржање, која је обично 2,1 дете по жени. Оне би могле да постану државе с великим бројем старих људи и мањком радне снаге.

Осим тога, због нестабилности у Јемену и Сирији јавио се нови талас миграција који може драматично да промени демографску структуру и ресурсима богатих и сиромашних арапских држава. Арапска избегличка криза је суморни подсетник на пропале револуције у региону, закључује Марсија Инхорн. Кад је реч о тврдњама да се број муслимана у свету рапидно повећава, магазин „Атлантик” пише да тај мит није најприсутнији у регијама где се заиста најбрже расте (у подсахарској Африци), него тамо где су муслимани културолошки другачија мањина. У Европи и Индији се говори о „епидемији” мада ни приближно није тако (у Европи је та реторика јака и због новопридошлих миграната), док се у Бурми шире лажне тврдње да муслиманска мањина Рохингије расте десет пута брже у односу на будистичку већину. Највећи пад стопе рађања у новијој историји десио се у Ирану. Жене су тамо 1950. имале седморо деце у просеку, а данас имају 1,68 – мање него Американке.

Да је питање рађања више повезано с економским развојем него с религијом, потврђује пример Индонезије. Земља с најбројнијим муслиманским становништвом је за време Сухартове диктатуре доживела пад стопе рађања са 5,6 на 2,3 детета. Доласком демократије 1998. поново је почела да расте, али је данас већа у хришћанским, мање развијеним источним покрајинама него у богатијим муслиманским на западу.