Музички метеорити

Велики Млечни пут је од прексиноћ богатији за још једну звезду лансирану директно с ташмајданског "космодрома" – "Звезду Гранда". Добро, можда је пре реч о метеору, чији узлет има много теже последице од евентуалног пада, али небеском телу се "у зубе не гледа"...

У сваком случају, катарзично вече за Србију. Више у медицинском, неголи у духовном смислу. Али добро, ако ништа друго барем више не морам да страхујем да ће ме и из фрижидера заскочити Саша Поповић и његови распевани, млађахни метеорити. Барем не до наредног серијала те вишемесечне светковине подсвести.

Ваља искористити паузу да се реше нека мање битна државотворна питања, типа: председнички и локални избори, статус јужне нам покрајине, разноразна прикљученија, стандард сужњих... Шта год се од тога стигне, док не почне једнако лоботомична шарада – "Велики брат".

Знам да ће ме многи због ових редова назвати јеретиком и да би силно волели да им истрчим на неком неосветљеном пешачком прелазу, али...

Ћутао сам колико сам могао мислећи да ће, ако затворим очи, проћи као што у пијанству прођу бели мишеви. Џаба. Ово магновење се није дало...

Доста више с лицемерним објашњењима да народ то иште. Иште кад му се тако силно намеће. У стању је човек да прихвати и сто година живота у тиранији али га немојте убеђивати да је то оно што је тражио... Једноставно, овај уморни народ може, зна и заслужује боље од безмало свега  што му се сервира као културолошки образац. Ибарска магистрала је путни правац, а не стање свести...

Горе од свега је што све то подводе под очување традиције и културне баштине они којима је етнос синоним за врућу прасетину и хладну јагњетину.

И доста с једнако лицемерном тезом да се поменутим (и њима сличним) серијалима, махом једва пунолетним такмацима, развија такмичарски илити спортски дух?!

Гладијаторски да! Такмичарски, само у случају да се она Кубертенова о "важности учествовања" преиначи у: "Није важно бити први, већ је од животне важности стићи пре другог".

Машу дечурлији "масним" премијама и лицидерским лажама о балканској долче вити, терајући их да зомбирано понављају како су ту "само због дружења". Ефекат отприлике исти као да трогодишњем детету дате жилет да се игра а држите му предавање о томе како је ружно псовати.

Ево за крај најсликовитијег приказа свега о чему сам писао.

Три девојчурка, у мајицама са ликом свог фаворита (једног од "губитника"), неутешно су ридале ту, у близини "космодрома", те катарзичне ноћи.

– Па шта сад да ради!!! – запомагала је једна од њих. Момчић, такође у серијској мајци, слегао је раменима, погнуо поглед и пружио ка њој флашу вина.

Можда школа, умало да одвалим. Није неко решење, али ето да се прекрати време до наредног серијала.