Београду кафана суђена

Кафана није састајалиште поднапитих људи раскалашног понашања. Ту се не окупљају само бадаваџије и боеми. Госте кафана чини читав низ људи најразноврснијег расположења и понашања. Ту су људи различитог образовања, професија, преокупација и интересовања, различитих вероисповести и политичких убеђења, погледа на свет и живот”, говорио је Миле Богдановић, бард наше староградске музике и велики боем.

Да су кафане биле центар свих важних дешавања сведочи и др Видоје Голубовић, аутор књиге „Механе и кафане старог Београда”. У њима су паљене прве сијалице у граду, увођени први телефони, организоване берзе, скупштине, позоришне представе, сајмови књига, изложбе, приказивани емитовани филмови… Из њих је кретао и завршавао се сав политички и културни пулс града.

О овим посебним местима важним за већину суграђана др Голубовић је говорио у оквиру изложбе „Хотели и кафане града Београда – препознавање споменика културе”, ауторке Љубице Радовановић, која се одржава у Заводу за заштиту споменика културе Београда.

– Кафанама сам се бавио са аспекта живота у њима. Правио сам, условно речено, личне карте кафана. У књизи има око 1.300 назива и око 5.000 информација у вези са њима. Јер, кафана је била најзначајнија институција у 19. веку, све до почетка Другог светског рата. У њима су биле чак и школе. Пример је ОШ „Карађорђе”. Њени почеци су били у кафани Гавриловића, преко пута „Маракане”. Газда је дозволио да се преподне организује настава, а поподне је учионицу претварао у кафану – прича Голубовић.

И прва скупштина коју је у свом „другом мандату” организовао кнез Милош била је у кафани „Велика пивара” у данашњој Гепратовој улици.

А кнез Милош је био међу првима који је уводио ред у кафански живот. Део тих прописа из 1863. тицао се дама.

– Жене нису смеле да буду власнице кафана, а знало се и где су могле да раде. Забрањено им је било да се запосле у сеоским и кафанама крај друма, али су једна или ретко две могле да раде у неким градским  – напомиње Голубовић.

Први телефон у граду зазвонио је у кафани „Три листа дувана” која се налазила преко пута Скупштине, а прва сијалица је засијала на месту где се сада налази зграда „Електродистрибуције” у Масариковој улици. Ту је била кафана „Хамбург”.

За места где се јело, пило, одмарало, проводило… има доста назива. Међу њима су и механа, гостионица, сарај, бирцуз, хотел, крчма, ресторан, биртија, локал… и сви се у основи између себе разликују. У кафанама се јело и пило, а у механама и ноћило. Могле су да имају до пет лежајева.

– Некада се код нас употребљавала реч гостионица, а не хотел. И дан-данас постоји фотографија са натписом „Гостионица србска круна”. Налазила се на месту где је Градска библиотека. Први хотел је био „Код јелена” на месту где је сада зграда Народне банке. Започет је 1843. године и тада је Милош први пут крај градилишта начинио и вешала да они који граде нешто не побркају  и да знају зна шта их чека ако погреше – објашњава Голубовић.

Многи мисле да је прва београдска кафана „Знак питања”, али није. Прва је била у Земуну и звала се „Бели медвед”.

– У том „Белом медведу” је Еуген Савојски 1717. године имао свој штаб. Тај објекат и данас постоји. Једна од најважнијих београдских кафана је „Дарданели”. Из ње полазе сви београдски боеми. Када је 1901. срушена, ти боеми су се „селили” у „Велику Србију”, где је сада хотел „Москва”, а онда у позоришну кафану преко пута Народног позоришта – објашњава Голубовић.

Прва београдска берза отворена је у „Касини”. Кафана „Седам Шваба” налазила се преко пута Српског лекарског друштва и 1865. године је имала водовод. Једна од новинарских кафана налазила се поред „Политике” и звала се „Два побратима”. До краја 19. века у данашњој Македонској улици од 40 кућа 22 су биле кафане. Лобања мамута пронађена је испод Бајлонијеве пиваре, где су и два бунара дубока по 300 метара.

У кафани „Црни коњ” се 1876. године у српску војску за рат са Турцима уписао пуковник Николај Николајевић Рајевски, руски племић који је био инспирација Толстоју за грофа Вронског.

Топоним Зелени венац настао је захваљујући једној Немици која је у Београд дошла да прави шешире. Уместо шешира, она се обрела у кафанским водама. Отворила је локал и на табли изнад њега уцртала зелене листове у венцу. И тако постаде Зелени венац.

А да је Београду кафана суђена, а он суђен кафани показују и подаци из старог Рима где се види да је и тада постојало место окупљања слично данашњој кафани. Та „институција” се звала пандокеона.