Аутономија није безакоње

На овом месту, пре два месеца, писао сам о прогонима које једна интересна група са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду годинама спроводи над својим колегама. Упозоравао сам да се, пошто је из наставе избачен Александар Фотић, спрема одстрел Мире Радојевић, Маје Николић и Небојше Шулетића. Питао сам да ли ће Министарство просвете, ректорат и универзитетски омбудсман ишта предузети да се вишегодишњи, нечувени терор над професорима Универзитета у Београду коначно обузда и заустави.

У међувремену, јавност се пробудила. О безакоњу на Одељењу за историју Филозофског факултета сада се расправља у највећим српским медијима. Огласили су се Одељење историјских наука САНУ, председник Матице српске и сто десет историчара, доктора наука и директора водећих српских академских институција.

Клика са Одељења за историју се тако, пошто је поцепала Одељење и Факултет на два сукобљена дела, завадила са скоро целом академском заједницом српских историчара. „Не допуштамо да се академици мешају у наше послове”, одбрусили су, међутим, у „Политици” (8. априла 2019). Миомир Деспотовић, декан Филозофског факултета и главна узданица клике, поводом писма подршке Мири Радојевић, које је потписало 110 историчара, на званичној, факултетској интернет страници, изазивачки је објавио да је „та подршка изван граница елементарног академског и етичког понашања”.

У прве редове прогонитеља, које је доскора предводио двојац Никола Самарџић – Синиша Мишић, потом се пробио Радош Љушић, пословни човек, директор предузећа на државном буџету, функционер скоро свих политичких партија које су у последњих неколико деценија биле на власти. Љушић је, после љуте борбе да не оде у пензију и два продужења радног века, праћена јавним скандалима, последњу годину свог рада на Универзитету посветио избацивању с посла Мире Радојевић и Небојше Шулетића. Овај редовни професор Универзитета у Београду објавио је о књизи Мире Радојевић тако бестидан памфлет, са Филозофским факултетом као издавачем, због кога би поцрвенели образи уредника најразузданијих српских таблоида.

Затим се на огласној табли студената историје појавио непотписан летак, препун ружних и недостојних инсинуација о политичким и сексуалним склоностима најмлађих припадника клике. Декан Миомир Деспотовић је, наравно, одважно и муњевито, опет на сајту Факултета, осудио овај страшни документ. Упркос орвеловским камерама које покривају сваки угао Факултета, аутори летка остали су, наравно, непознати.

Требало је, наиме, заплашити, компромитовати и ућуткати студенте, који су, узнемирени прогонима својих професора, већ месецима на ивици побуне. Њих сто шездесет и двоје потписало је приговоре на срамне реферате, којима су Радош Љушић и Влада Станковић, са својим сарадницима, покушали да стручно и морално дисквалификују Небојшу Шулетића, Мају Николић и Миру Радојевић.

И док су по крчми летеле столице и флаше, у њу је изненада банула намргођена Бранкица Јанковић, заврнула рукаве и почела да дели ћушке и заводи правду. Наш повереник је увек тамо где је угрожена родна равноправност, слично Суперхику, живописном суперхероју стрипа „Алан Форд”, који „отима сиромасима да би уделио богатунима”. Подигла је кривичну пријаву против „НН лица” које овим летком, тврди Бранкица Јанковић, шири „расну и другу дискриминацију” и позива студенте да бојкотом наставе „антисрпских, педерских лобиста и плаћеника” покажу да су „достојни Косовског завета”.

Ето, студенти, па ви сада, ако смете, бојкотујте наставу. А ни ја више нећу смети да вам помињем Косовски завет. Нити ћемо вас Небојша Шулетић, Маја Николић и ја поново водити на Косово и Метохију. Заборавите на метохијска гета, јер будућност је у родној равноправности.

Изгледа да су они који су Бранкици Јанковић тужили „НН лице” случајно заборавили да јој помену да случајно баш они годинама прогоне своје колеге и да на факултету постоје сигурносне камере? По свој прилици, ни она, баш као ни декан Деспотовић, није стигла да прочита увредљиви реферат Владе Станковића о Маји Николић и срамотни памфлет Радоша Љушића о Мири Радојевић.

На седници Изборног већа Филозофског факултета, одржаној 18. априла, Мира Радојевић је изабрана за редовног професора. Тиме је, надајмо се, избегла даље прогоне. Убедљива већина колегиница и колега гласала је против реферата написаних да би с посла били избачени Маја Николић и Небојша Шулетић. Упркос томе, по сили апсурдних прописа, њима ће ових дана истећи уговори о раду и њих двоје ће се наћи на улици.

Декан Деспотовић је чак одбио да уважи мишљење Министарства просвете, по коме Нада Зечевић, једна од потписница реферата упереног против Маје Николић, нема потребно стручно звање. Тиме се, наиме, испоставило да је реферат потписало само двоје од петоро чланова комисије, дакле недовољан број да би овај документ био валидан по било којем основу.

У овом јавном скандалу Министарство просвете је, за сада, остало сасвим пасивно. Да ли његово ћутање значи сагласност са злоупотребом академске аутономије да би се некажњено вршила најгора безакоња?

Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа