Платна временског механичара

За мене као уметника, сликара, али и тихог посматрача уметничких дешавања појавио се велики изазов – коју слику одабрати као део „Политикине” награде за режију на 52. Битефу? Одлучио сам се за „Метафизичко поподне”, интимистичку по формату и представи, намерно формулисану у жанр форму, са мирисом чеховштине, али када се откључа, уђе, отвара се свом својом дубином, од осећајности до метафизике. То свесно играње са формом, али увек присутном новом осећајношћу увидео сам још и на првој Кегијевој представи „Мнемопарк” коју сам видео 2008. у Солуну на додели Европске позоришне награде, прича за наш лист сликар Предраг Пеђа Милошевић, аутор дела које ће се данас наћи у рукама Штефана Кегија, редитеља чијих је представа наш саговорник готово па редовни гледалац. Као што је и поштовалац Битефа, за који сматра да има утицај и ван контекста позоришта због своје интерактивности, и не само због природе позоришта, већ и осмишљене намере организатора, што ликовној сцени недостаје. Упитан како је доживео Кегија лично, Милошевић каже да у њиховом уметничком проседеу има сличности које је временом запазио:

– Када се неко игра са стварношћу, предрасудама, фикцијом, па и са нашим емпатским способностима, а да нас то не повреди, него, напротив, ојача и охрабри, то је Штефан Кеги. То је блиско мом естетском постулату: не ново, не примарно нов начин, већ нова осећајност, нов увид.

Овај рођени Земунац на ликовној сцени присутан је од 1985, када је и дипломирао на Академији примењених уметности у Београду, од 1992. до 1996. живео је у Шпанији, члан је УЛУПУДС-а и уметничког друштва „РАСАРТ”, редовно излаже у земљи и иностранству. Препознатљив је по визуелном отклону од савремених историјских одредница, а чини се и као да су интимни, бајковити предели и фигурација која из њих еманира на његовим радовима потпуно недоступни за уплив спољашњих утицаја. Јасна намера или је подсвест на делу?

– Моја слика има елементе херметизма и ескапизма, вероватно због незадовољства садашњицом, али тиме добија и елементе провокације да се она разуме и осети. У тим ходницима времена сваки предмет, детаљ и лик има функцију и значење које је свесно или несвесно људска цивилизација усвојила. Као што у позоришној сцени пушка на зиду антиципира пуцањ и елементе насиља, тако и у слици неки елемент говори о временским одредницама прошло, будуће, а неки о емотивном и ванвременском. Често ми се јаве власници мојих слика и тврде да су нешто открили, увидели, али и наслутили да то нема краја, а то ме обрадује као потврда да слика има свој живот – објашњава аутор, додајући да његово стваралаштво полази од потребе да верујемо у измаштано, што је можда и најважнија људска особина, а да у потреби да буду запажени уметници често прибегавају фасцинирању критичара и медија, заборављајући да само искрени и продубљени садржај уметничког дела оставља траг и остварује комуникацију са публиком.

Они који цене његов рад добро знају да аутор користи акварел и уље на платну, обе технике баштини промишљајући их са подједнаком озбиљношћу. Тако за акварел открива да у својој једноставности тражи потпуну посвећеност, да представља готово сеизмографски, личну емотивну слику више него мотив који је насликан, док уљана боја има далеко већи спектар извођачких могућности, али тражи и озбиљнију припрему, ту се граде сложенији садржаји који се чине као лавиринт, али ипак са више улаза и излаза. У мотивском распону има и Београда и Хиландара…

– Београд је толико руиниран, поново изграђиван и фрагментиран разним стиловима и епохама и има једну метафизичку сликовитост која подстиче уметнике. Као са палимсеста, под одређеним углом светла очитавају се слојеви. Учини ми се понекад да први пут видим неку капију, улицу. Покушати ликовним средствима то насликати, приказати тај хук времена, помислим да сам временски механичар. Фрагментарност и слојевитост присутна је и на Хиландару окупаном светлом Медитерана. Вибрација светла на камену пешчару, сивом малтеру и црвеној цигли, уоквирено чемпресима и Светом лозом, изазива у мом оку радост. Док сликам тај архетип истрајности вере и хришћанске цивилизације отварају се димензије, рађају нове боје и све добија неку прозрачност и лакоћу – објашњава Предраг Пеђа Милошевић, закључујући и да уметност мора бити искрена, чиста и независна у највећој мери да би њена корективна и критична улога била присутна.