Хиландарци навијају за Нолета

Велика кампања обнове изгорелих објеката Хиландара завршиће се, при садашњим околностима и буџетима, до 2022. године. Од пожара, који је умало разорио хиландарски град, протекло је пуних 15 година и када су почели радови на реконструкцији изгореле половине манастирског комплекса, у функцију je враћен 71 проценат стамбене и јавне површине уништеног простора, каже за „Политику” Миливој Ранђић, директор Задужбине Хиландара.

Вредност радова неопходних за обнову изгорелих објеката процењена је 2006. на 15 милиона евра, а у те сврхе до сада је утрошено нешто више од 11 милиона. Ранђић наводи да је реализација других планова обнове Хиландара, који укључују и инфраструктуру, радове на другим објектима градитељског наслеђа, пројекте конзервације и рестаурације покретног наслеђа и унапређење манастирског потенцијала за самоодржање, укупно процењена на додатних седам милиона евра.

– До сада смо утрошили негде око половине тог износа. Најзначајнији радови ове врсте су реконструкција комплекса Сенаре уз манастирске зидине, изградња противпожарног резервоара и система хидрантске мреже, који је, уз противпожарне баријере на обновљеним објектима и системе дојаве пожара, велико унапређење. Такође, изградња нове котларнице, смештене изван комплекса, требало би да покрије потребе целог манастира и укине сва унутрашња ложишта, чиме омогућава већу противпожарну заштиту. Решавамо и велики проблем енергетске изолације, пошто се у Хиландару струја добија искључиво из дизел-агрегата. Изградили смо развод енергетске мреже, заједно са водоводом и оптичким кабловима, на целокупној површини, од економске зоне и објеката уз море до манастирског комплекса удаљеног два километра. То је подручје где се обавља живот Хиландара, које ће сада бити повезано најпре снабдевањем из једне агрегатске станице, а затим и надоградњом хибридног система са соларном електраном – напомиње Ранђић.

Обнову Хиландара подржали су многи људи са различитих страна, а осим Срба, нарочито Руси и Грци. Енглеско друштво пријатеља Свете Горе у више наврата је организовало акције за Хиландар, а међу редовним приложницима је и њихов патрон принц Чарлс, који је познат као љубитељ и поштовалац старина. Пре неколико година био је домаћин добротворног пријема у част Хиландара на свом личном имању. Недавно се и Фондација принца Алберта од Монака укључила у подршку обнови Хиландара. Свима су били очигледни досадашњи резултати и сви су препознали да је Хиландар баштиник великог наслеђа светског ранга које својом непроцењивошћу обавезује преко културних граница и разлика.

Ранђић истиче да су највећа средства за обнову Хиландара дошла из Србије и од српског народа, као и када је манастир грађен у 12. веку, када је темељно обновљен, и проширен у 14. веку.

– Обнова не би могла ни да се замисли без подршке и помоћи државе Србије, у којој се за ових 15 година сменило неколико влада, потпуно различитих политичких оријентација, али које су све одржале константу да реконструкцију и ревитализацију манастира Хиландар од последица пожара сматрају за високи национални задатак у сфери одржања културног наслеђа – напомиње наш саговорник.

Али, Света Гора је крајње необична појава у савременом свету. Не можете да је обухватите уобичајеним друштвеним узусима, иако и тамо живе људи. Ранђић каже да се велики пожар у Хиландару најмање може окарактерисати као нешто добро и лепо, али сама суштина кризе коју је проузроковао породила је данашње хиландарско братство.

– Као појединци, они су људи пресликани из свих српских крајева, чак и из дијаспоре, из свих слојева, људи са квалитетима и манама, дошли су у „пустињу” са бременом савременог човека. Али, спасавајући се као заједница посвећена Богу, они се уздижу у свештено братство. Зато им и статистика иде у прилог: број се повећава, па је монаха и искушеника данас преко педесет, више него дупло у односу на њихов број на дан пожара, а братство се и знатно подмладило. Могу да посведочим да увек, са мером свог начина живота, навијају за нашу репрезентацију и Новака, да су чули и да подржавају активности на духовном обједињавању српског културног простора које су најављене заједничком Повељом министарстава културе Србије и Републике Српске и да себе виде као део тог простора, иако су одани свом светогорском бићу и дубоко захвални Грчкој која предано чува Свету Гору. Виде они и моле се за нас због бројних друштвених проблема које имамо и без двоумљења, једномислено са СПЦ, осећају неодвојивост Косова и Метохије од Србије. Поуздано знам да такозване ријалитије не прате, али да су забринути над друштвом и појединцима који сматрају да на тај начин било чиме доприносе српском народу. Гледају на то препознајући једноставну истину: човеку је све слободно, али његовој души није све на корист – закључује директор Задужбине Хиландара.