Hilandarci navijaju za Noleta

Velika kampanja obnove izgorelih objekata Hilandara završiće se, pri sadašnjim okolnostima i budžetima, do 2022. godine. Od požara, koji je umalo razorio hilandarski grad, proteklo je punih 15 godina i kada su počeli radovi na rekonstrukciji izgorele polovine manastirskog kompleksa, u funkciju je vraćen 71 procenat stambene i javne površine uništenog prostora, kaže za „Politiku” Milivoj Ranđić, direktor Zadužbine Hilandara.

Vrednost radova neophodnih za obnovu izgorelih objekata procenjena je 2006. na 15 miliona evra, a u te svrhe do sada je utrošeno nešto više od 11 miliona. Ranđić navodi da je realizacija drugih planova obnove Hilandara, koji uključuju i infrastrukturu, radove na drugim objektima graditeljskog nasleđa, projekte konzervacije i restauracije pokretnog nasleđa i unapređenje manastirskog potencijala za samoodržanje, ukupno procenjena na dodatnih sedam miliona evra.

– Do sada smo utrošili negde oko polovine tog iznosa. Najznačajniji radovi ove vrste su rekonstrukcija kompleksa Senare uz manastirske zidine, izgradnja protivpožarnog rezervoara i sistema hidrantske mreže, koji je, uz protivpožarne barijere na obnovljenim objektima i sisteme dojave požara, veliko unapređenje. Takođe, izgradnja nove kotlarnice, smeštene izvan kompleksa, trebalo bi da pokrije potrebe celog manastira i ukine sva unutrašnja ložišta, čime omogućava veću protivpožarnu zaštitu. Rešavamo i veliki problem energetske izolacije, pošto se u Hilandaru struja dobija isključivo iz dizel-agregata. Izgradili smo razvod energetske mreže, zajedno sa vodovodom i optičkim kablovima, na celokupnoj površini, od ekonomske zone i objekata uz more do manastirskog kompleksa udaljenog dva kilometra. To je područje gde se obavlja život Hilandara, koje će sada biti povezano najpre snabdevanjem iz jedne agregatske stanice, a zatim i nadogradnjom hibridnog sistema sa solarnom elektranom – napominje Ranđić.

Obnovu Hilandara podržali su mnogi ljudi sa različitih strana, a osim Srba, naročito Rusi i Grci. Englesko društvo prijatelja Svete Gore u više navrata je organizovalo akcije za Hilandar, a među redovnim priložnicima je i njihov patron princ Čarls, koji je poznat kao ljubitelj i poštovalac starina. Pre nekoliko godina bio je domaćin dobrotvornog prijema u čast Hilandara na svom ličnom imanju. Nedavno se i Fondacija princa Alberta od Monaka uključila u podršku obnovi Hilandara. Svima su bili očigledni dosadašnji rezultati i svi su prepoznali da je Hilandar baštinik velikog nasleđa svetskog ranga koje svojom neprocenjivošću obavezuje preko kulturnih granica i razlika.

Ranđić ističe da su najveća sredstva za obnovu Hilandara došla iz Srbije i od srpskog naroda, kao i kada je manastir građen u 12. veku, kada je temeljno obnovljen, i proširen u 14. veku.

– Obnova ne bi mogla ni da se zamisli bez podrške i pomoći države Srbije, u kojoj se za ovih 15 godina smenilo nekoliko vlada, potpuno različitih političkih orijentacija, ali koje su sve održale konstantu da rekonstrukciju i revitalizaciju manastira Hilandar od posledica požara smatraju za visoki nacionalni zadatak u sferi održanja kulturnog nasleđa – napominje naš sagovornik.

Ali, Sveta Gora je krajnje neobična pojava u savremenom svetu. Ne možete da je obuhvatite uobičajenim društvenim uzusima, iako i tamo žive ljudi. Ranđić kaže da se veliki požar u Hilandaru najmanje može okarakterisati kao nešto dobro i lepo, ali sama suština krize koju je prouzrokovao porodila je današnje hilandarsko bratstvo.

– Kao pojedinci, oni su ljudi preslikani iz svih srpskih krajeva, čak i iz dijaspore, iz svih slojeva, ljudi sa kvalitetima i manama, došli su u „pustinju” sa bremenom savremenog čoveka. Ali, spasavajući se kao zajednica posvećena Bogu, oni se uzdižu u svešteno bratstvo. Zato im i statistika ide u prilog: broj se povećava, pa je monaha i iskušenika danas preko pedeset, više nego duplo u odnosu na njihov broj na dan požara, a bratstvo se i znatno podmladilo. Mogu da posvedočim da uvek, sa merom svog načina života, navijaju za našu reprezentaciju i Novaka, da su čuli i da podržavaju aktivnosti na duhovnom objedinjavanju srpskog kulturnog prostora koje su najavljene zajedničkom Poveljom ministarstava kulture Srbije i Republike Srpske i da sebe vide kao deo tog prostora, iako su odani svom svetogorskom biću i duboko zahvalni Grčkoj koja predano čuva Svetu Goru. Vide oni i mole se za nas zbog brojnih društvenih problema koje imamo i bez dvoumljenja, jednomisleno sa SPC, osećaju neodvojivost Kosova i Metohije od Srbije. Pouzdano znam da takozvane rijalitije ne prate, ali da su zabrinuti nad društvom i pojedincima koji smatraju da na taj način bilo čime doprinose srpskom narodu. Gledaju na to prepoznajući jednostavnu istinu: čoveku je sve slobodno, ali njegovoj duši nije sve na korist – zaključuje direktor Zadužbine Hilandara.