Успомене са радне акције

На априлском сусрету београдских бригадира у Дому омладине освежене су успомене са радних акција.

Моја, Чукаричко-раковичка, и још пет бригада, градиле су 1960. године близу Пожеге пут Прељина – Чачак – Титово Ужице. Ових дана Србија оглашава изградњу ауто-пута на тој релацији. Рушећи крамповима каменито брдо певали смо „Иде, наступа, не боји се рада, ’Милош Мамић’, најбоља бригада”. Пре одласка, неко из институција за малолетничку делинквенцију предложио је да се покуша на радној акцији преваспитање најгорих младих делинквената, код којих познате дозвољене методе и поправни домови нису дали резултате. Одабрано је осам младића и две девојке.

Као члан штаба бригаде, упознат сам са њиховим досијеима. Неколико недеља ишао сам на посебну обуку о поступцима, разговорима, бригадирским мерама... Посебно ми је скренута пажња на одмереност у разговору с њиховим родитељима, међу којима је било веома утицајних. Од десет бригадира, један је био најчувенији крадљивац кола у Београду. Крао је, из задовољства, само добро чувана кола из гаража амбасада или државних функционера, нпр. „мерцедес” Петра Стамболића. Звали су га Жика Колокрадица. Остали су били крупнији или ситнији крадљивци, избачени из школа. Срећом, код нас тада дроге још није било. Шестог дана радне акције, због лошег утицаја на остале бригадире, четворицу акцијаша смо вратили за Београд. Жика се после акције оженио, добио двоје деце и наставио честито да живи.

Међу акцијашима су биле и две сестре близнакиње из Жаркова, праве лепотице. Упорно су одбијале да обуку шортсеве бригадирске униформе. Радиле су у неприкладним сељачким сукњама. Када су им родитељи дошли у посету, пожалио сам се да су им ћерке превише стидљиве, без разлога, јер су најлепше у бригади, после чега им је мајка преда мном наредила: „Облачите шортсеве”. После свог искуства, уверавао сам родитеље који су се двоумили да ли да дозволе деци одлазак на радну акцију да нигде на свету за месец дана не може да се научи толико тога потребног у животу као на радној акцији. Наравно, и овде важи она Јеврејска: Ако не желиш да будеш добар, засигурно ћеш бити лош.

Током свог четрдесетогодишњег разноврсног радног стажа упознао сам у Београду неколико стотина успешних руководилаца на различитим пословима, већина њих су били акцијаши.

Шпиро Соломун