Копти – староседеоци Египта

Нови тематски број часописа „Градац” представља досадашње најсвеобухватније издање о Коптима на српском језику, а садржи текстове који говоре о коптској цркви, монаштву, језику, историји, књижевности и уметности, уз посебан осврт о црквеном дијалогу коптских и православних хришћана.

Почевши од тога да су Копти недовољно познати нашој јавности и да је потребно о њима имати више сазнања „у времену тешком за блискоисточне хришћане и за оне двомиленијумске заједнице које нестају у Сирији”, др Алексaндар Раковић у уводном тексту напомиње да Копти заједно са осталим дохалкидонским црквама Етиопије, Еритреје, Јерменије, Сирије и Индије чине оријентално-православну цркву, познату и под појмом монофизита.

Према тексту проф. др Викентија Фрадинског, Копти су староседеоци Египта, али их је њихова природна наклоност према мистицизму повукла ка монофизитству, са његовим учењем о једној божанској природи Исуса Христа. То је Копте одвело у секташки сепаратизам у односу на православну и католичку цркву. Међутим, Фрадински наводи важност постојања неколико монофизитских фракција, утицајних и на коптске монофизите. Међу њима је највећа струја северијана, иначе најумеренија и блиска православљу. Северијанство је постало званична вера Коптске цркве која проповеда савршенство Исуса Христа као човека и као Бога, пуноћу обе његове природе, по молитви: „И божанство Твоје никада, ни за један тренутак, није се одвајало од Твога човечанства”.

Због тога аутор овог текста истиче да би било неправедно Копте посматрати само као монофизите, у смислу претварања две Христове природе у једну, што је и за њих јерес. Порфирије Успенски, који се у Египту сретао са коптским духовницима, посведочио је да они исповедају Христа као савршенога Бога и као човека који нема греха, неисказано сједињење његових двеју природа – божанске и човечије, те тиме нису јеретици.

Копти као основ свог вероучења, осим Светог писма и апостолских предања, узимају Символ вере и одлуке три прва васељенска сабора, а ослањају се на дела светих отаца цркве која су преведена на коптски језик. Признају свих седам светих тајни, а православљу су блиски и по поштовању светих моштију, икона и молитви за покојне. Одржавају литургије Светога Василија Великог, нешто измењене и допуњене грчке редакције, затим Григорија Богослова и Кирила Александријског.

У тексту Данка Страхинића дат је историјски осврт на асимиловање Копта у процесу исламизације и арабизације, где се највеће опадање коптске нације догодило под фатимидским калифима, што се све заједно одрaжава и на данашње стање. Научна сазнања указују на то да су савремени египатски муслимани већином преверени Копти, након готово хиљаду година асимилације у доминантну арапску културу, што по мишљењу аутора ставља под знак питања и основе арапског национализма 20. века. Иако је арапско освајање Египта 641. године прошло без отпора становништва, арапски језик ушао је у црквену употребу од 10. века, а од 12. века, одлуком патријарха Габријела II, арапски језик постао је црквени, верске поуке даване су на арапском, а молитве држане на коптском. Манастири и цркве били су средишта културног и интелектуалног живота хришћана, а већина стваралаштва била је верске природе. Тринаести век се сматра посебно важним за развој коптско-арапске писмености и литературе. Копти су се под утицајем исламизације, у време Османског царства, одрицали свог језика, прихватали су обрезивање, ношење зарова код жена, а као једно од културолошких обележја специфичних за Копте аутор наводи тетовирање као верску и етничку идентификацију у већинском муслиманском и арапском друштву.

Упркос свим потешкоћама са којима су се суочавали, напомиње Страхинић, језгро Копта које се држало хришћанске вере и традиције очувало је своју самосвест као посебне заједнице која траје и до данас.