Ћутљиви сведоци историје

Пркосни, столетни храстови, платани и борови надживели су многе владаре, окупације, одолели громовима и ветровима, данас држе лекцију из историје и пружају пријатан хлад. За многе од њих наш народ везује различита предања или догађаји који су мењали токове наше повести.

Шам-дуд у Пећкој патријаршији

Садницу шам-дуда, донео је из Сирије архиепископ Сава Други, син Стефана Првовенчаног. Садницу је Сава посадио испред тек завршене Цркве Светих Апостола у комплексу Пећке патријаршије. Стабло је надживело Немањиће, турску окупацију, дочекало ослобођење и нажалост, поновну окупацију.

Карађорђев дуд

Карађорђев дуд у Смедереву једини по годинама може да прати шам-дуд. Био је сведок Карађорђевог преузимања градских кључева од Турака и испратио их кад су дефинитивно напустили Србију. Преживео је тешка бомбардовања Смедерева и стравичну експлозију муниције у тврђави деспота Ђурђа. Данас је то старац који достојанствено носи своје године и пружа пријатну хладовину на бетоном окованом тргу.

Таковски грм

Таковски грм је симболично породично стабло династије Обреновић. Налази се у Таковском крају и један је од остатака великих храстових шума, које су покривале просторе Шумадије. Испод тог стабла је Милош Обреновић на Цвети 1815. године рекао окупљеном народу: „Ето мене, ето вас – рат Турцима.” Био је то почетак краја турске владавине у Србији и почетак владавине династије Обреновића, који ће током непуног столећа од Београдског пашалука створити модерну европску државу.

Стабло Таковског грма је пратило успон и пад Обреновића. Кажу да се 1860. године одломила велика грана. Пала грана није почела ни да трули, а преминуо је књаз Милош. Пад следеће гране је наговестио смрт кнеза Михајла. Снажна олуја 1902. године је из корена ишчупала таковски грм. Када је годину дана касније убијен последњи изданак Обреновића, мештани се нису чудили. Небеса су све казала. Данашње сасушено стабло је посадио кнез Михајло, када је умро књаз Милош. Било је још покушаја да се поред сасушеног стабла посади младица, али земља их није примила. Поред споменика који је становништво Таковског краја подигло 1995. године опстаје младо стабло које наговештава боља времена.

Топчидерски платан

Платан поред Милошевог конака је посађен 1834. године, кад је подигнут и конак. Дебло обима седам метара носи крошњу која прави сенку пречника 50 метара и достиже висину од 40 метара. Ако ишта осликава српски инат онда је то овај платан. Када је оформљен дрворед испред конака, преостала је једна садница, па је књаз Милош рекао: „Тури је у кречану.” Стабло је опстало чак је надвисило саднице посађене на повољнијем месту.

Храст Коче капетана

Храст лужњак на левој обали Велике Мораве код Кочиног села је посадио средином 18. века Василије Ђорђевић у црквеној порти. Црква више не постоји али остало је сећање да је под стаблом крштен капетан Коча, а касније се ту са својом дружином заклео да ће се борити против Турака. Храст се и данас добро држи, а гране које су се удаљиле далеко од стабла су подупрте са металним носачима. У околини има још неколико храстова али много скромније величине. Поменимо да на другој, десној обали Мораве почиње ниска од шест манастира Ресавске „Свете горе”.

Свети бор на Каменој гори

Свети бор је најцењенији и најдуговечнији становник Камене горе код Пријепоља. Импресивно стабло стоји на самцу, игнорише громове, ветрове и време. Прича се да су пре три века староседеоци, вероватно Грци, сврдлом избушили рупу у стаблу, оставили поруку и дрвеним чепом затворили рупу и заувек напустили ове крајеве. Порука са разлогом одласка староседелаца се сада налази у самом срцу стабла али нико не покушава да допре до ње. Стабло нико не дира, чак ни лучевину не скида са њега.