Четири од четири

На међународном турниру „Пет лопти”, који се у Француској организује од 1979. године, студенти Факултета организационих наука постигли су највећи успех у историји овог такмичења: све четири екипе освојиле су злато. Успех је далеко већи ако се зна да су ове пехаре наши академци извојевали у оштрој конкуренцији екипа које су чинили најбољи такмичари универзитета, а не једног факултета као што је био случај у екипи из Србије.

– Лепо је бити декан факултета чији студенти нису препознати само као добри стручњаци, већ и као академци који негују и друге врлине, а пре свега спортски дух. Већ традиционално наше екипе побеђују на такмичењима знања, а ови пехари показују да су и у спортском рингу најбољи међу најбољима – сумира утиске за наш лист декан факултета професор др Невенка Жаркић-Јоксимовић.

Др Милан Мартић, продекан, подсећа да се екипе ФОН-а последњих седам година из Француске враћају овенчане медаљама.

– То никада никоме није пошло за руком. Треће екипно место смо освојили 2002. године, 2003. смо били 12, а од 2004. године бранимо победнички трон – каже професор Мартић, подсећајући да су фоновци, као и лане, од 26 утакмица остварили 25 победа. Учествовало је више од 1.000 студената из 20 земаља.

Филип Мићић, студент четврте године и неформални пи-ар мушке кошаркашке екипе, на питање шта му је било најтеже са осмехом одговара: „Најтеже је било да се попнем на Ајфелов торањ, пошто се плашим висине. А када је реч о такмичењу, најтеже је било ујутро, док се не разбудимо и постигнемо радну температуру”. Озбиљан део одговора ипак гласи – полуфинале. Тада су се наши састали са екипом домаћина и то им је била најтежа утакмица, јер су се борили против професионалних кошаркаша. Домаћини су, разумљиво, у финалу навијали за Пољаке, а слична атмосфера била је и на другим финалним утакмицама.

– Ма није то по националној основи. Не воле нас зато што већ неколико година заредом – дођемо, одиграмо и покупимо злато. Ми већ четири пута бранимо титулу – истиче Филип.

Иако су и рукометаши избацили Французе, због чега су ови у финалу навијали за Хрватску, Младен Ђукановић, капитен, тврди да су се управо највише дружили са представницима ове две земље. „Тамо је важно само дружење и, наравно, спорт. Није било приче о политици”, додаје овај апсолвент. „Иако су комшије имале бројније навијаче у финалу”, ипак не може да одоли а да не каже, „наши су били гласнији”.

Ивана Табачки, заменик капитена одбојкашица, такође је апсолвент, из спортске породице. Она каже да је добро што ФОН више није једини на овом међународном такмичењу из Србије и што почиње да долази све више наших факултета. Ове године су била три. И одбојкашице су се у финалу бориле са Францускињама, што није био лак задатак, јер су биле физички јаче, пре свега захваљујући црнкињама у њиховим редовима.

А када се рефлектори угасе и сале испразне, студенти су организовали журке интернационалног састава или обилазили знаменитости Париза. Осим Ајфеловог торња, девојке и момци су подељени око тога који је најлепши утисак из главног града Француске: за једне су то Јелисејска поља, а за друге Пигал. Ипак, наши саговорници углас одговарају да им је прва асоцијација на живот са оне стране шенген зида – перфектна организација сваког сегмента живота у велеграду. Све је организованије, дисциплинованије, обележено, градски превоз иде у секунд, на улицама нема хаоса као код нас, јер су чак, како каже Филип, и гужве у саобраћају уређене.

Љубица Остојић, капитен рукометашица, додаје да је од утакмица било мало времена да се све види, али да је ипак одушевљена Градом светлости у којем је била први пут. И чисто да се зна, у финалу су играле са – Хрватицама. Пехар су на крају ипак однеле спремније девојке, уз подршку наших грлатих момака и асистената и професора са ФОН-а.