Кад срце пукне напола
Заиста сам се превише дуго уздржавала од било каквих коментара. Знате ли зашто? Зато што је, тако се чинило последње две године, свако имао шта да каже и то баш о свему.
Многи су се жалили да је председник Вучић био напоран у својим говорима, па опет управо услед својих агресивних излагања нису ни помишљали на то да су њихови судови о најкомпликованијим темама изгледали као да су умислили да је свако од њих, ако не сам Бог, онда тај исти председник или патријарх. У таквој атмосфери свако исказивање мог става о било чему постало ми је до краја обесмишљено – тим пре што сам своје ставове навикла да исказујем делима, а не речима.
Па ипак, кад сам 17. новембра видела улазак посланика у Скупштину на прву седницу, осетила сам да више не умем да ћутим. Одмах сам помислила да највероватније нико из моје бранше, уколико не припада СНС-у, неће наглас осудити напад на нашу колегиницу Лидију Вукићевић и да зато то треба ја да учиним. У име професије у којој сам рођена и расла.
Наиме, Лидију познајем; она је као млада пуно снимала с мојом мајком Јеленом Жигон и често долазила код нас у кућу. Моја мајка ју је заиста заволела и често потом помињала као јако топлу, срчану и одану девојку. Лидија више није девојка, али је остала млада. Највероватније зато што је остала и срчана и одана.
Пре три месеца, кад је Лидија Вукићевић подржала генерала Ратка Младића посред Сарајева, нимало случајно, сетила сам се свих тих маминих речи и пожелела да нађем њен број телефона и да јој честитам на храбрости, али ето, у гужви, нисам то учинила. Чиним то сад, уз извињење што касним, на овај начин. Изгледа да је њено срце веће од многих која пулсирају нападима мржње. Никада је нисам до овог немилог догађаја чула да некога вређа или презире.
А та нека сасвим друга женска особа, чије се име засигурно неће запамтити, већ ће заувек остати забележена само као особа Н која је полила јогуртом Лидију Вукићевић, није заправо то учинила Лидији. Она је обрукала наш парламент пред целим светом.
И да се разумемо, није то била само флашица јогурта – пролила их је на тоне. Она је заправо својим једом и жучи исполивала милионе Срба који нису гласали за такво понашање.
Пре неки дан давала сам интервју за руску, као и белоруску телевизију, и кад су ме питали шта се то десило у Србији, рекла сам да се мени чини да је срце Србије пукло напола и да сваки човек који осећа љубав према својој земљи не може бити сасвим срећан у таквим околностима.
Рекла сам им да је мој отац Стево Жигон, велики уметник и бивши затвореник концентрационог логора Дахау, говорио да је за њега парламентаризам „нека западноевропска навика да пребројава људске душе”.
И заиста, да ли је баш толико важно да ли је 100.000 или 500.000 људи мање или више гласало за неку опцију, или је ипак, нажалост, најбитније да су жеље наших непријатеља испуњене? Наше велико српско срце пукло је напола.
Кад сам видела да скупина острашћених екстремиста Арнoу Гујону, Арчибалду Рајсу нашег доба, добацује увреде с мржњом, уместо огромном захвалношћу, одлучила сам да се огласим као неко ко је доказао својим трудом и радом колико воли своју земљу, да још једном сви дубоко размислимо кад осетимо мржњу према ономе ко мисли супротно од нас. Све ми се чини – ако смо острашћени, засигурно нисмо у праву, јер онај који осећа да је на страни истине, он осећа стабилност под ногама и духовни мир.
Осећа и саосећање за људе који, заједно с нашим непријатељима, славе што смо се међу собом поделили.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


