Новчана казна на 12 месечних рата

Новчана казна је на трећем месту кривичних санкција које изричу основни судови у Србији, одмах после условне осуде и казне затвора. Изречена је у 18,5 одсто случајева који су били предмет анализе истраживања „Казнена политика у Србији, закон и пракса”.

„Удар по џепу” као начин кажњавања много чешће и у већим сумама присутан је у прекршајним поступцима и парницама за накнаду штете, где су у игри и износи од више стотина хиљада динара. У милионским износима, новац се исплаћује као јемство за укидање притвора. Међутим, мало је познато да се новчани износи могу изрећи као казна за кривично дело – као главна или споредна.

Кривични законик прописује да новчана казна не може бити мања од 10.000 динара ни већа од милион динара, осим за кривична дела учињена из користољубља – највише 10 милиона динара.

За најтежа кривична дела, као што је убиство, закон не предвиђа новчану казну као могућност, па не постоји новчани износ који би могао да замени дуготрајну казну затвора и „откупи злочин”. Тек за нека дела из надлежности виших судова може се изрећи новчана казна.

– У целокупном узорку од 420 изречених кривичних санкција у девет виших судова, новчана казна је забележена у само осам случајева. Виши судови у Крагујевцу и Нишу изрекли су ову казну у по три случаја, а у Ваљеву и Зајечару у по једном. Виши судови у Београду, Новом Саду, Новом Пазару, Панчеву и Шапцу нису уопште изрицали новчану казну – наводе истраживачи Института за криминолошка и социолошка истраживања.

Другачија је слика у основним судовима, јер се у њима суди за лакша кривична дела. Ипак, неки судови изричу је често, а неки веома ретко. Најмање је заступљена у Основном суду у Новом Саду, са свега 11 одсто, а највише у основним судовима у Зајечару, Нишу и Новом Пазару – по 26 и 22 одсто.

Када суд изрекне новчану казну као главну, осуђени може да тражи њену замену за казну затвора, тако што ће за сваких хиљаду динара бити један дан у затвору, а то се у пракси неретко и догађа.

– Анализом пресуда запазили смо да се рок плаћања новчане казне најчешће не поштује. Тај рок не може бити краћи од петнаест дана нити дужи од три месеца. У оправданим случајевима суд најчешће дозвољава да осуђени плати новчану казну у ратама, с тим да рок исплате не може бити дужи од једне године. Уколико осуђени не плати новчану казну, суд је замењује казном затвора, тако што за сваких започетих хиљаду динара новчане казне одређује један дан казне затвора – објаснили су истраживачи.

Замењена новчана казна на може по закону трајати дуже од шест месеци затвора, осим у случају када је изречена у износу већем од 700.000 динара. Тада затвор као замена не може да траје дуже од једне године.

Пре два месеца Специјални суд је изрекао другу првостепену пресуду Мирославу Мишковићу, власнику делте и његовом сину Марку којом су обојица осуђени – старији Мишковић на две и по године иза решетака, а млађи на годину дана кућног затвора. Уз то обојици су изречене и новчане казне од по осам милиона динара због утаје пореза. Мило Ђурашковић, некадашњи власник „Нибенс групе” поред затворске, осуђен је и на новчану казну од шест милиона динара. То су рекордни износи у нашој пракси.

Ако осуђеник плати само део новчане казне, суд ће остатак заменити казном затвора, али ако ипак у међувремену исплати остатак, затвор ће бити обустављен. У случају смрти осуђеног, новчана казна се неће извршити, наводи се у КЗ.

Неплаћена новчана казна може се заменити и казном рада у јавном интересу, тако што ће се за сваких започетих хиљаду динара одредити осам часова рада, с тим што рад у јавном интересу не може бити дужи од 360 часова.

Истраживање је показало да рад у јавном интересу није довољно заживео у пракси. Судови га изричу само у један одсто случајева.

У девет виших и девет основних судова у Србији анализиране су укупно 1.142 кривичне пресуде, а у структури изречених кривичних санкција затвор је заступљен са 23 одсто, новчана казна са 18,5, условне осуде са 55,5, а рад у јавном интересу са само 1,1 одсто.

Када се из статистике издвоје виши судови, онда је слика потпуно другачија. Они у 90 одсто случајева изричу казну затвора, а остатак су условне осуде, новчане казне, васпитне мере и мере безбедности обавезног лечења.