Амерички сан лажне немачке наследнице

Лагодног живота на туђ рачун у вишим круговима више неће бити за Ану Сорокин, коју чека најмање четворогодишње таворење иза решетака. Али, слава коју је лажна наследница немачког мултимилионера накратко уживала у њујоршким монденским круговима, објављена и широм САД током суђења које је претворила у своју модну ревију, наставиће да живи у двема ТВ серијама о њеним преварама.

Месецима је Ана Делви, како се представљала, била нова звезда ексклузивних журки и луксузних хотела у Њујорку, све док број рачуна које је на плаћање препуштала другима, убеђенима да ће им мала богаташица све то вратити, није постао превелик да се то не би приметило. Испоставило се да је она шворц и да јој је отац бивши камионџија који се бави уређајима за климатизовање. Уместо да отвори уметничку галерију на 4.200 квадрата и шест спратова, како је то тврдила да ће учинити, дочекала је затворску ћелију зато што је отуђила више од 200.000 долара, односно само нешто више од те своте, пошто је пропао њен план да, лажно се представљајући, на кредит добије читава 22 милиона долара.

Пореклом из Русије, одакле се у Немачку иселила када је имала 16 година, Сорокинова је дигла руке од студирања и стажирала у модном часопису у Паризу. Ту мора да је први пут осетила заводљивост гламурозних кругова и одлучила да ће им и она припадати, и то у Америци, за коју је набавила визу.

Смислила је причу да јој је отац наменио фондацију са 60 милиона долара, као и одговарајућу личност за своје јавне наступе: девојка присталог изгледа, обучена у дела врхунских креатора, с акцентом који јој је давао на уверљивости кад је говорила да је потомак европске аристократије, љубитељка уметности, како то већ наследницама и приличи. Виђали су је у унајмљеном приватном џету и како за напојницу расипа новчанице од стотину долара.

Почетни капитал за то стекла је кредитом. Ако није чудо што су ловатори међу које је ушла неко време мирно плаћали њене рачуне, ситне за њихове новчанике, запањујуће је како је од једне банке успела извући 100.000 долара, додуше уз фалсификовану гаранцију и лажно обећање да ће убрзо измирити дуг.

Кривотворени документи којима је, уз помоћ тобожњег педигреа и новостечених познанстава, намицала новац наставили су да се множе, али појавиле су се и прве особе које су се осетиле као њене жртве. Међу њима је била и Рејчел Делоач Вилијамс, фотографкиња једног од најпознатијих светских часописа о богатима и славнима, „Венити фера”, која уз све своје искуство није била у стању да препозна да је пред њом лажњак. Напротив, Вилијамсова је била одушевљена кад ју је „Ана Делви” позвала да с њом пође у луксузно одмаралиште у Мароку. Загрцнула се тек када њеној покровитељици кредитна картица није прошла, па је на Вилијамсову пало да плати 62.000 долара, уз, наравно, обећање Сорокинове да ће јој то брзо надокнадити.

Њени неплаћени рачуни су напослетку доспели у таблоиде, да би се затим нашли и пред судом. Иако је превара била разоткривена, није престала да култивише свој имиџ, па је на рочишта долазила под туторством личне стилисткиње Анастасије Вокер, која је изглед своје клијенткиње, односно њено парадирање у креацијама Сен Лорана и Викторије Бекам, за магазин „Ел” описала као „мистериозни шик”. Кад су њени проблеми с гардеробом једном изазвали кашњење рочишта, судија је изгубила стрпљење и опоменула је да није на модној ревији. Да неког смисла за ликовну уметност ипак има, доказивала је цртањем нимало ласкавих портрета тужиоца.

Нудили су јој погодбу под условом да прихвати повратак у Немачку, али је пропала студенткиња и кћерка камионџије одбила да поново оде у земљу која је сан нискоквалификованих гастарбајтера с њеног родног истока, као и југа Европе. Њујоршког бљештавила, изгледа, нипошто није хтела да се одрекне.

На крају процеса је 28-годишњој Сорокини изречена казна од четири до 12 година затвора, глоба од 24.000 и одштета од 199.000 долара. Пред пресуду је за „Њујорк тајмс” казала да би лагала кад би рекла да јој жао сем за неке ствари, да би вероватно све опет учинила ако би за то била у прилици, али да је намеравала да једног дана врати своје дугове и да ништа није радила због новца него зато што је била гладна моћи.

Слично је тврдио и њен адвокат, цитирајући чак и песму „Њујорк, Њујорк”, најчувенију у извођењу Френка Синатре, и стихове о жељи да се успе у том јединственом граду. Судија је узвратила цитирањем „хероја радничке класе” Бруса Спрингстина: „Заслепели су је сјај и гламур Њујорка”.

Помодни Њујорчани и нису кивни него, по императиву да је једино долично држање оно које је иронично, носе мајице на којима пише „Ослободите Ану Делви” и „Моја друга мајица ће ти уплатити 30.000 долара”. Вилијамсова, мада јој није додељена одштета за изгубљене 62.000 долара, потписала је уговор за књигу а њену причу ће чувена Лена Данам адаптирати за ХБО. „Нетфликсову” екранизацију с Аном Сорокин у првом плану ће развити позната продуценткиња Шонда Рајмс, ауторка „Увода у анатомију”. Сорокинова је изразила жељу да је глуми Марго Роби, звезда „Вука с Волстрита”.