Шта је Мантер рекао у Клубу „Привредник”

Амерички амбасадор Камерон Мантер два пута се у кратком року састао са члановима Клуба „Привредник” и поручио им да треба да подрже „проевропску владу”, рекао је „Политици” извор из ове неформалне организације која окупља више од четрдесет власника великих српских фирми.

Како наводи наш извор, први састанак одржан је пре ванредних парламентарних избора у седишту клуба у Шекспировој улици на Дедињу, а други после избора у ресторану поред стадиона ОФК „Београд”. Првом састанку присуствовала је већина чланова, док је други одржан у ужем кругу – били су ту Мирослав Мишковић, Данко Ђунић, Миодраг Бабић, Бранислав Грујић и Топлица Спасојевић, а амерички амбасадор им је рекао да се од привредне елите очекује да има став о политичким догађајима и да би њихов став требало да буде у прилог владе листе За европску Србију и СПС-а.

Извор „Политике” тврди да Мантер није добио директан одговор, већ су му тајкуни рекли да – иако је неопходно да Србија има добре односе са ЕУ – Срби не могу да буду већи Европљани него што је Европа спремна да их подржи. Европа није довољно подржала Зорана Ђинђића,рекли су они, критикујући ЕУ која је „примила Румуне, а Србији није чак олакшала ни визни режим”.

Чланови клуба су у исто време критиковали понашање и Демократске странке и Демократске странке Србије у кампањи. ДС-у су приговорили „да хоће приватизацију без приватника”, да „стално говори о новим радним местима, а на митинге води спортисте и естраду”, док је ДСС критикован због „непотребне политизације курса према Европи”. Мантер им је на то рекао да не седе на две столице, већ да изаберу на коју ће страну.

Амерички амбасадор овим састанцима прекинуо је политику свог претходника Мајкла Полта, који је неке од српских тајкуна – Мирослава Мишковића, на пример – ставио на „црну листу”, забранивши му издавање америчке визе због сумње да је умешан у корупцију.Оно што је за послове најбогатијег Србина много опасније јесте што је стављањем на листу непожељних изгубио и прилику да послује са великим америчким компанијама, које информације о пословним партнерима у иностранству траже и од Стејт департмента. А ту Мишковић, захваљујући Полту, није баш омиљен.

Садашњи амерички амбасадор је и иначе привукао пажњу својим изјавама, које је један његов колега назвао „бизарним”. Реч је о бившем британском дипломатскомпредставнику у Београду сер Ајвору Робертсу који се зачудио што је Мантер„ободрио” СПС да уђе у владу са Демократском странком.

(/slika2)У коментару за „Индепендент” Робертс, који је сада председник угледног Колеџа „Тринити” у Оксфорду, наводи да је Србија дубоко подељена земља која не зна да ли треба да крене даље ка приближавањуЕвропској унији, ипоново заговарајући поделу Косова, тврди да без таквог решења неће бити стабилности на Балкану.

Нетрпељивост коју бивши британски дипломата показује према америчком амбасадору у ствари је нетрпељивост између две школе дипломатије: традиционалне у којој је амбасадор комуницирао готово искључиво са представницима власти код којих је акредитован, не мешајући се много у политичке спорове, и нове „интервенционистичке” у којој дипломата користећи значај своје земље покушава да директно утиче на политику мање државе. Представнике ове друге школе некадашњи дописник „Њујорк тајмса” из Београда Дејвид Бајндер назвао је проконзулима, по староримским представницима у забитим деловима империје. Бајндер је ту пре свега мислио на бившег америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија, који је обилато утицао на дешавања у Србији после 5. октобра 2000. Иначе, Камерон Мантер изјавио је у интервјуу „Недељном телеграфу” да нема никакве контакте са премијером Војиславом Коштуницом. „Он је одлучио, као и део његове владе, да ми ограничи контакте. Дакле, то није мој, већ његов избор”, рекао је Мантер, ушавши у директан сукоб са премијером.

Потпуно је другачија била ситуација са Ајвором Робертсом док је био на челу британске мисије у Београду од 1992. до 1997. године. Он је чак избегавао претерано дружење са противницима власти, а у време протеста због крађе гласова на изборима 1996, опозиција се жалила на његово понашање. Забележено је да је у јесен те године он обишао и фабрике „Прва петолетка”, „Магнохром” и „Трајал”, док је његов амерички колега Ричард Мајлс обишао „Сартид” – „тврђаву социјалистичке привреде” – како се писало.

На крају, амбасадорске посете фирмама које су биле под контролом Слободана Милошевића и састанци наследника тих амбасадора са привредницима ових дана – и поред разлике у дипломатском стилу – не разликују се много. Што би се рекло, пријатељства су пролазна, интереси трајни.