Може лоше, а може и горе

Након периода доминантне усмерености на проблем Косова, чини се да се фокус домаће политике враћа на економске теме.

То не значи да је косовска прича скинута са дневног реда, нити ће бити док се тај проблем не реши. Међутим, у овом тренутку он је померен у други план јер се кроз њега прелама мноштво сукобљених интереса на различитим нивоима. Почев од интереса великих сила, преко интереса регионалних актера и супротстављених визија Београда и Приштине, па до унутрашњих сукоба око те теме. Ако се задржимо на потоњем нивоу изгледа да се квадратура круга огледа у жељи власти да реши проблем и остане на власти, уз истовремене амбиције опозиције да Вучић реши проблем, а да она преузме власт.

Било како било, свима је јасно да дугорочног решења нема без признавања Косова од стране Београда, али је само питање мере компромиса (и/или) компензације, односно цене и трошка који различити актери у том случају морају да поднесу.

Из тог угла посматрано, повратак економским темама делује као олакшање. Ипак, није тако. Постоји бар неколико, у основи, политичких питања од којих ће зависити темпо економског раста и друштвеног развоја Србије.

Прво питање се односи на улогу Кине на овим просторима. Оно је наметнуто дуготрајним процесом померања центра светског система са запада на исток, тачније из САД у Кину. Ривалитет ове две економске суперсиле огледа се како у трговинском рату који је почела Америка, тако, још више, у борби за доминантан утицај у различитим деловима света. Проблем земаља југоисточне Европе, најједноставније речено, јесте противречност између потребе за приливом инвестиција које у довољној мери може да обезбеди Кина и истовременог политичког притиска САД да се њен утицај ограничи. У страху од Кине су и најмоћније државе ЕУ. Мада саме прихватају кинеске инвестиције – сматрајући ваљда да могу да контролишу кинески утицај код куће, у исто време, различитим мерама новог протекционизма, отежавају кинеско улагање у мање развијене земље. Недоследност је мањи проблем. Већи је проблем чињеница да најсиромашније земље, било да су чланице или чекају на чланство у ЕУ, тешко могу достићи просечне европске стандарде без убрзаног раста. Поред тога, неразвијеност подстиче исељавање из тих земаља у богате европске земље, а то ствара одијум ка идеји проширења и тиме слаби укупну позицију ЕУ. Другим речима, отежавајући кинески приступ својој периферији, ЕУ продубљује унутрашњи јаз и дугорочно поткопава свој утицај уместо да га шири.

Ипак, то су питања на која мале земље не могу утицати, осим на начин да се што успешније прилагоде датим околностима. Много већи изазов представљаће питање у којој мери треба остати привржен принципима слободне трговине у ситуацији када две водеће економије света воде трговински рат и на тај начин легитимишу протекционизам.

Чинило се да је дебата између заговорника протекционизма и слободне трговине завршена у корист заговорника слободне трговине, а институционализација тог стања добила је печат оснивањем Светске трговинске организације (наследнице ГАТТ) 1995. године. Упркос овој чињеници, за знатан број обичних људи, посебно у бившим социјалистичким земљама, слободна трговина – која се изједначава са глобализацијом – основни је узрок слома националних привреда, деиндустријализације, незапослености и укупног пада животног стандарда. Делује саморазумљиво да, ако моћна светска компанија слободно пласира своје производе на нашем тржишту, онда домаћи произвођачи немају шансу да опстану. Када се прихвати такво објашњење онда се као логичан намеће закључак да би увођење заштитних царина на робу која се већ производи у земљи било најбоље решење за подстицање и раст домаће производње.

Проблем са оваквим резоновањем, ако се чак оставе по страни аргументи који у први план истичу добробит потрошача, јесте то што протекционизам, као што показује и актуелни америчко-кинески трговински рат, увек подразумева реципрочне мере и отежава домаћим извозницима приступ иностраном тржишту. Другим речима, протекционизам у крајњој линији фаворизује слабе и неефикасне, а отежава пословање успешнима. Поред тога, протекционизам има извесне изгледе на успех само уколико постоји довољно велико унутрашње тржиште. У случају минијатурних привреда попут наше протекционизам је осуђен на пропаст.

Имајући у виду обе стране медаље, могло би се рећи да може лоше, а може и горе. Заправо, чини се да је једини излаз да предузећа производе довољно квалитетну и атрактивну робу по ценама које су ниже од конкуренције. То је лакше рећи него остварити, посебно уколико немају подршку државе. Отуда следеће велико политичко питање са којим држава мора да се суочи гласи која предузећа и на који начин треба да субвенционише и којим мерама и каквим олакшицама треба да подстиче њихов раст. Зато треба очекивати да ће се, док Косово буде у другом плану, управо око тих питања водити главна политичка борба.

Професор на Филозофском факултету у Београду