Колико су нам потребне пластичне кесе

„Ја, ја носим пластично одело

и пластика је моја храна

можда сам пластичан и ја.”

Певали су „ВИС Идоли” још давно. Пластика је од тада све нас и буквално окружила. У колима је, телефонима, рачунарима, патикама на нашим ногама, из ње пијемо, једемо, у њу пакујемо храну, стављамо у замрзиваче, доносимо је из продавница...

Живот нам је олакшан, али изгледа и угрожен. Уводе се мере за смањење употреба кеса, пластичне амбалаже... У Београду, у великим трговинским ланцима, кесе се наплаћују. Трговци су тај цех пребацили на купце, а с овим платама све је много. Људи се довијају, узимају оне најтање кесице с одељења за воће и поврће, а оне дебље и јаче почели су да носе са собом не би ли уштедели који динар. Мере смањења употребе пластичне амбалаже је увела и Војводина. Употреба кеса је тако ипак смањена. Колико то има ефекта на животну средину, због чије заштите се све мере и уводе, тек ће се видети.

Споре се еколози, заштитари с произвођачима, инжењерима о користи и штети производа од пластике, која нам је постала природно окружење. Раде се студије које треба да покажу да ли је мање штетна стаклена боца од ПЕТ амбалаже. За стакло треба много више струје потрошити да би се добила боца која се после може кауцирати, прати и поново пунити, ако се не разбије. Лобисти пластичара кажу да се и пластична амбалажа може рециклирати.

Спорови се воде и око рециклажне индустрије. То је једна од грана која убрзано расте, неки у томе виде само бизнис, профит, неки корист за животну средину, спас од ђубрета које нас затрпава. Али мало је оних који споре да је култура понашања грађана у свему веома битна. А то је оно што се тешко мења. Бацање кеса, флаша, старих патика, па и целих аутомобила у шуме, канале, ствара и проблеме у потоцима, рекама, на бранама... Све по систему „вода ће однети све”. Тако дође и до поплава, а озбиљни инжењери тврде и да је, заправо, највећи еколошки проблем вода. Како пречистити оно што смо, све на различите начине, из сопственог стана стровалили у водотокове. Када је у питању чврст отпад, народу треба понудити и могућност да одвоји стакло од папира, пластике... Па онда, вероватно, примењивати и средства принуде, мењати еколошку свест, навике која су друга човечја природа.

Траже се алтернативна решења. Најчешће је то „технолошки корак уназад” с ПЕТ амбалаже на стакло, с пластичне кесе на папирну. Али онда ваља сагледати колико је дрвета потребно посећи да би се добила папирната кеса, колико је она од рециклираног папира, пуна лепкова, здрава када се у њу увије, рецимо, врућ мастан бурек, месо, риба...

Интереси су разни. Нафташи зарађују добро од нуспроизвода попут пластике, фармацеути од лекова, опет пакованих у пластику, рециклажна индустрија од прераде отпада, а сви истичу да здравље нема цену. Питање мере у свему тешко долази у први план. Као да идемо из крајности у крајност.

Код нас је позната и рок група „Жене кесе”, која је име добила вероватно по тим старим повицима с тргова, када су се кесе продавале и тражиле, јер их није било у овој мери. Носили су се цегери, корпе...

Наука, медицина и технолози рећи ће шта имају о екологији и како ће се шта решавати. Ми смо, без амбиција да нешто решимо или зауставимо, само питали народ шта мисли о употреби кеса. Истраживање које је урадила агенција „Фактор плус” може указати на навике наших грађана.