Koliko su nam potrebne plastične kese

„Ja, ja nosim plastično odelo

i plastika je moja hrana

možda sam plastičan i ja.”

Pevali su „VIS Idoli” još davno. Plastika je od tada sve nas i bukvalno okružila. U kolima je, telefonima, računarima, patikama na našim nogama, iz nje pijemo, jedemo, u nju pakujemo hranu, stavljamo u zamrzivače, donosimo je iz prodavnica...

Život nam je olakšan, ali izgleda i ugrožen. Uvode se mere za smanjenje upotreba kesa, plastične ambalaže... U Beogradu, u velikim trgovinskim lancima, kese se naplaćuju. Trgovci su taj ceh prebacili na kupce, a s ovim platama sve je mnogo. Ljudi se dovijaju, uzimaju one najtanje kesice s odeljenja za voće i povrće, a one deblje i jače počeli su da nose sa sobom ne bi li uštedeli koji dinar. Mere smanjenja upotrebe plastične ambalaže je uvela i Vojvodina. Upotreba kesa je tako ipak smanjena. Koliko to ima efekta na životnu sredinu, zbog čije zaštite se sve mere i uvode, tek će se videti.

Spore se ekolozi, zaštitari s proizvođačima, inženjerima o koristi i šteti proizvoda od plastike, koja nam je postala prirodno okruženje. Rade se studije koje treba da pokažu da li je manje štetna staklena boca od PET ambalaže. Za staklo treba mnogo više struje potrošiti da bi se dobila boca koja se posle može kaucirati, prati i ponovo puniti, ako se ne razbije. Lobisti plastičara kažu da se i plastična ambalaža može reciklirati.

Sporovi se vode i oko reciklažne industrije. To je jedna od grana koja ubrzano raste, neki u tome vide samo biznis, profit, neki korist za životnu sredinu, spas od đubreta koje nas zatrpava. Ali malo je onih koji spore da je kultura ponašanja građana u svemu veoma bitna. A to je ono što se teško menja. Bacanje kesa, flaša, starih patika, pa i celih automobila u šume, kanale, stvara i probleme u potocima, rekama, na branama... Sve po sistemu „voda će odneti sve”. Tako dođe i do poplava, a ozbiljni inženjeri tvrde i da je, zapravo, najveći ekološki problem voda. Kako prečistiti ono što smo, sve na različite načine, iz sopstvenog stana strovalili u vodotokove. Kada je u pitanju čvrst otpad, narodu treba ponuditi i mogućnost da odvoji staklo od papira, plastike... Pa onda, verovatno, primenjivati i sredstva prinude, menjati ekološku svest, navike koja su druga čovečja priroda.

Traže se alternativna rešenja. Najčešće je to „tehnološki korak unazad” s PET ambalaže na staklo, s plastične kese na papirnu. Ali onda valja sagledati koliko je drveta potrebno poseći da bi se dobila papirnata kesa, koliko je ona od recikliranog papira, puna lepkova, zdrava kada se u nju uvije, recimo, vruć mastan burek, meso, riba...

Interesi su razni. Naftaši zarađuju dobro od nusproizvoda poput plastike, farmaceuti od lekova, opet pakovanih u plastiku, reciklažna industrija od prerade otpada, a svi ističu da zdravlje nema cenu. Pitanje mere u svemu teško dolazi u prvi plan. Kao da idemo iz krajnosti u krajnost.

Kod nas je poznata i rok grupa „Žene kese”, koja je ime dobila verovatno po tim starim povicima s trgova, kada su se kese prodavale i tražile, jer ih nije bilo u ovoj meri. Nosili su se cegeri, korpe...

Nauka, medicina i tehnolozi reći će šta imaju o ekologiji i kako će se šta rešavati. Mi smo, bez ambicija da nešto rešimo ili zaustavimo, samo pitali narod šta misli o upotrebi kesa. Istraživanje koje je uradila agencija „Faktor plus” može ukazati na navike naših građana.