Одмазда и њене границе

Блајбуршко поље, на самој граници Словеније и аустријске Корушке, израсло је у мит, у жаришно место једне конструкције која говори да је у „комунистичко-партизанском покољу” 15. маја 1945. и неколико дана доцније страдало чак 600.000 Хрвата, углавном „цивила и домобрана”.

Један од првих текстова на тему Блајбурга објавио је у августу 1955. фра Крунослав Драгановић, већ у првом броју листа „Хрватска држава”, када је то гласило у Минхену покренуо један од првака ондашње усташке емиграције др Бранко Јелић.

Драгановић је био представник НДХ у Риму, персона грата у Ватикану, светски познат организатор „пацовских канала” којим су из Европе после 1945. емигрирали многи нацистички и усташки ратни злочинци у Јужну Америку, обавештајац неколико тајних служби. Из политичке емиграције вратио се у Југославију 1967. и за потребе истраге пред органима југословенске Службе државне безбедности, петнаест дана после доласка, већ 26. септембра завршио писање сажете аутобиографије.

У том документу читамо:

„Заборавио сам рећи да сам, уз врло велике потешкоће, крајем маја 1945. био пошао у северну Италију и Корушку да се сусретнем с новим таласом избеглица и проучим њихове потребе...”

Иако је био у Корушкој убрзо после онога што се догодило у Блајбургу 15. маја 1945. и потом, када се свакако наслушао разних прича, Драгановић не помиње „покољ” на Блајбуршком пољу, што је у сагласности с тврдњом антифашистичког борца и историчара из Хрватске Даниела Ивина да је 15. маја 1945. на Блајбуршком пољу погинуло око стотинак усташа.

Драгановић у поменутом животопису помиње само „изручење”.

Мисли се на чињеницу да је британска команда у Корушкој изручила Југословенској армији (ЈА) више десетина хиљада усташа, домобрана, четника, љотићеваца и словеначких белогардиста, а припаднике Власовљеве армије Совјетима.

Није спорна каснија судбина тих заробљеника, који су и после немачке капитулације 8/9. маја 1945. наставили ратна дејства против ЈА – на хиљаде их је стрељано у словеначком Кочевљу, а многи су страдали и на путу ка сабирним логорима. Међу страдалима је било и цивила, који су вољно или под присилом кренули на пут без повратка, употребљени као „заштита” од надирућих партизанских снага.

У том рату после рата, колаборационисти нациста и квислинзи свакако су знали да ће освета победника бити сурова.

Право на реторзију, као одговор на терор окупатора и домаћих издајника, партизани су огласили већ 17. августа 1941. године, истог дана када је на београдским Теразијама обешено пет народних мученика: „Не страх – већ праведни гнев, не покорност – већ пламена жеља за осветом”, писало је у том летку којим се позива на отпор и борбу.

У документу Главног штаба партизанских одреда Југославије од 1. октобра 1941. каже се: „Нека добро упамте крволоци да ћемо немилосрдно осветити сваког народног борца, на кога се они усуде да дигну своју крваву руку. Наше гесло је зуб за зуб.”

Уосталом, Московска декларација од 30. септембра 1943. године, на коју су потписале ставили „велика тројица” – Черчил, Рузвелт и Стаљин, није много обећавала нацистичким злочинцима, квислинзима у окупираним земљама и колаборационистима Трећег рајха. Иако је тај документ уоквирен легализмом, „велика тројица” нису била далеко од идеје да се према непријатељима примене и мере масовне егзекуције. Илуструје то пример Черчила, који је у лето 1944. тражио да се немачки градови с више од 100.000 становника заспу бојним отровима, од чега су га одвратили генерали. Али су зато амерички генерали годину дана касније бацили атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки.

Сурова логика рата наравно да је поплочала пут и реторзији. Начело „око за око, зуб за зуб” оживљено је после слома фашизма у Италији, после ослобођења у Де Головој Француској, у логорима за немачке заробљенике у Немачкој под савезничком командом, у Совјетском Савезу и другде. У одмаздама је страдало на десетине хиљада људи, припадника окупационих формација и њихових колабораната.

Није то био говор револуционарне, поготово не некакве идеолошке, комунистичке победничке искључивости, како се често тврди када је реч о Блајбургу и доцнијим страдањима у Кочевљу и на „крижном путу”.

Још 2002. године, некада генерал-мајор КОС-а ЈНА Маријан Ф. Крањц упознао је словеначку и ширу јавност с наредбом коју је Јосип Броз Тито, као врховни командант ЈА, 14. маја 1945. послао у Словенију, строго забранивши ликвидацију заробљених Немаца и квислинга.

Судбина ове наредбе и оно што се догодило потом показује да замајац реторзије има своју унутрашњу логику и динамику. Несумњиво је партизанска револуционарна правда била немилосрдна, она се у својој захукталости, срећом, зауставила, али остаје питање где су и шта су границе реторзије.

У светлости изнетог, обележавање Блајбурга, као места наводног страдања „стотина хиљада Хрвата” – а не усташа – израз је настојања да се припадници усташког покрета легитимишу као невине жртве, а да се партизански ослободиоци представе као злочинци.

И минимална трезвеност налаже снажно противљење таквом науму и акцији која траје већ деценијама.