Крижни пут

Почетком маја 1945. мноштво припадника различитих војски (ОС НДХ, словенски домобрани, српски и црногорски четници те јединице Трећег рajха) и цивила, о којима не постоје конкретни подаци о броју (реалније процене наводе између 150.000 и 200.000 људи), кренуо је према западу, очекујући заштиту западних савезника. Повлачење је изведено без ваљаних припрема – чиме се Влада НДХ показала недорасла времену.

Највећи део избеглица заробљен је већ на подручју Словењ Градец – Дравоград – Пољана. На преговорима Британци одбијају предају ОС НДХ и преносе је на своје савезнике – јединице ЈА. Споменута одлука не чуди превише. Осим тога, при одређивању услова капитулације речено је да ће се поштовати одредбе Међународног права о ратним заробљеницима, а то се Британцима чинило фер. Након тога, почиње дуготрајан пут повратка заробљеничке колоне, „крижни пут”, где су се нашли и заробљеници који су, успевши да се пробију у савезничку зону, накнадно изручени ЈА. Но, сва та догађања, с временом, као да имају све мање везе управо с оним што заправо означавају.

Судбине људи криле су се између политичких договора, одредби Међународног хуманитарног права и самог стања у Корушкој, тј. изгледног сукоба међу тадашњим савезницима. Крај рата увек је праћен одмаздом, али то не значи да је ЈА могла чинити што је хтела. Важеће конвенције, Хашка и Женевска, јасно су прописивале и обавезе које је држава имала према заробљеницима.

За Британце, „оперативне околности” биле су пресудне при провођењу неугодне али оправдане политике, иако су били свесни шта заробљенике очекује након предаје. Било је важно да се при изручењима, посебно оних из савезничких логора, не примењује сила, па су заробљенике лагали да иду у Италију. Тако је задатак лакше извршен, а руке остајале „чисте”.

Бројни документи и искази потврђују како су представници ЈА по преузимању заробљеничких колона вишеструко кршили одредбе Међународног хуманитарног права. То не чуди превише јер је завршница рата, на овим просторима, осим борбе против окупатора, значила и успоставу новог поретка. Колико је особа страдало у целокупним догађањима, и данас је отворено питање.

Бројке којима располажемо, разнолике су и представљају само оквирне процене. Постојећа демографска истраживања, као и нове историографске спознаје, упућују да није нереално говорити о страдању 80.000 људи. Тачне бројке на којима се инсистира вероватно никада нећемо сазнати, али недопустиво је да се због тога упорно релативизирају ова, можда најконтроверзнија, догађања новије хрватске историје. Било је ту појединачне освете, али коришћене методе, трајање и масовност овог злочина јасно говоре да у „обрачуну” нису страдали само ратни злочинци, за које је неупитно да их је било много.

Беспоштедан и бескомпромисан третман ЈА, о којем сведоче и бројна гробља у Словенији, није могао бити дело појединаца. Да ли је постојала наредба или није, мање је важно, јер је јасно да начелна сагласност са свиме што се догодило у мају 1945. није изостала. Осим тога, за почињено нико није одговарао.

Стога су ова догађања незаобилазна (али не једина) при општој карактеризацији народноослободилачког рата. Целокупни проблем пропратила је дугогодишња ћутња, из које су израсле подељеност у друштву и манипулације. Сваког маја, извлачи се овај „случај”, и то упорно с једним циљем, а то је оправдавање одређених идеологија.

Тако су догађања у Блајбургу и „крижном путу” одавно прешла оквире историографске струке, па данас о томе једнако меродавно сви расправљају. Прави интерес да се ово питање реши, барем до сада, није постојао. Презентација у медијима, од апсолутног негирања проблема до емотивно-патетичног тумачења, исто тако не иде у прилог садржајнијој расправи. Декларативно се истиче како при осуди тоталитарних злочина треба да вреде једнака мерила, те да је свака жртва једнака, али друштво у којем живимо, као и појединци, подстиче нас да се питамо је ли то заиста тако.

*Виша научна саветница, Хрватски институт за повијест, Загреб