Сукоб етичког и (реал)политичког начела

Наше неразумевање са „светском заједницом”, савезом око САД и ЕУ као главним модератором међународних односа, траје већ три деценије, од доласка Милошевића на чело Србије. Није реч о нашој фиксацији – мржњи целог света, већ о два виђења стварности, „нашем” и „светском”.

Наш политички наратив темељио се, у суштини, на историјској аргументацији: 1. Који народ је имао највише жртава у Првом светском рату и самим тим је најзаслужнији за стварање Југославије? Српски. 2. Који народ је дао највише жртава и у Другом светском рату? Српски; 3. Који народ је најбројнији и која република највећа у југословенској федерацији? Срби и Србија. 4. Закључно, ко има највећу обавезу и морално право да брани Југославију од сецесије? Србија и њено политичко руководство. Утолико пре што знатан део српског народа живи у другим републикама.

Зашто међународна заједница није подржала ову наоко најлогичнију политичку опцију? Зато што је након Другог светског рата, а поготову након пада Берлинског зида, на међународној сцени сцени сасвим друга парадигма: у случају грађанског рата или неког другог нерешивог сукоба, заједничка држава се не дели ни по историјским заслугама, ни по етничком или верском основу, већ по административним јединицама – републике постају државе. Српско руководство није хајало за ову промену парадигми.

Српско руководство ни српски народ никад нису престали да се чуде зашто други народи желе разлаз кад им Срби нуде узорну заједницу. Но, да ли је та понуда доиста била узорна, да ли је распад државе настао само хиром руководстава других република и њиховом жудњом за влашћу?

Српско руководство није желело пуки наставак старе федерације, већ њено ресетовање. По његовој оцени, статус српског народа у тој заједници није ни приближно одражавао права српског народа, пре свега његову сразмеру и начело: један човек – један глас. Не можемо овде улазити у детаљнију анализу, узмимо да су сви српски захтеви за променом постојећих односа били оправдани, ипак су са политичког становишта били погрешни! Зашто? Зато што је једно кад се од мањих политичких јединица ствара већа, а сасвим друго темељно мењање односа међу чиниоцима већ постојеће државе. Словенија и Македонија би у неким институцијама ресетоване заједнице имале пет пута мање надлежности него у тадашњој. Разумљиво је што је то радикално и офанзивно најављено ресетовање одбијено и што су федерацију, сукцесивно, напустиле све републике.

Узмимо да се српска политика руководила легитимним жељама и да није спорна њена мотивација, српско државно руководство је објективно погрешило због несналажења у новом светском поретку и одсуства смисла за реалност. Важно је разумети да је реч о новој парадигми, а не о раширеној предрасуди – светској завери, удруженој мржњи Ватикана, масона и других фактора моћи. У питању је само једно: свет је заузео став да републике постају државе. Отпор том ставу скупо је плаћен – санкцијама и бомбардовањем, које није „злочиначка агресија Запада”, како је и данас називамо, већ акција најразвијенијег (не само у војно-техничком, већ и у правно-хуманистичком смислу) дела човечанства против наше несразмерне употребе силе на Косову. Можемо, и логично је да као жртва сматрамо да је НАТО употребио несразмерну силу против наше евентуално несразмерне силе, али морамо разумети шта је била сврха те акције. Сматрати да су скандинавске и друге инокосне земље Европе, као што су Француска, Немачка, Шпанија, пуки амерички пиони не само да је увредљиво по те земље већ показује да не разумемо стварност, односно да се у НАТО-у уважава став сваке чланице, а да у кључним одлукама и најмање чланице имају право вета. Погрешна је и такође честа тврдња да је циљ НАТО бомбардовања био да уништи наше куће, школе, болнице. Морамо и ту страховиту акцију да схватимо као војну пацификацију Србије, а не са циљем уништавања становништва. Да је то био циљ, то би био највећи војни неуспех у историји – од двадесет хиљада бомби страдало је мање од две хиљаде особа, а толико нас је могла да убије једна бомба.

Ма колико истина била болна, морамо да схватимо да је наша једина права опција – наставити пут ка Европској унији. Многи ће рећи: имамо ми и другу алтернативу. Упоредимо их. За ЕУ су три аргумента. Први је географска близина, практично је око нас. Други је што обилато помаже процес придруживања средствима за развој индустрије, пољопривреде и инфраструктуре; здравствене заштите, културе, образовања... Трећи разлог је што бисмо тако најбрже прешли из претполитичког у политичко друштво.

А Косово?! Са иоле осећаја за реалност, морамо да схватимо да се косовска албанска заједница издвојила из Србије и створила нов политички ентитет. Ни миром ни ратом се не може вратити, нити би то ваљало – на Косову би, ради одржавања мира, морало непрестано да дежура сто хиљада полицајаца – то би била најполицијскија држава на свету. Ко год прича о повратку Косова, нема осећај за реалност или намерно сеје забуну и хаос.

Књижевник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа