Sukob etičkog i (real)političkog načela

Naše nerazumevanje sa „svetskom zajednicom”, savezom oko SAD i EU kao glavnim moderatorom međunarodnih odnosa, traje već tri decenije, od dolaska Miloševića na čelo Srbije. Nije reč o našoj fiksaciji – mržnji celog sveta, već o dva viđenja stvarnosti, „našem” i „svetskom”.

Naš politički narativ temeljio se, u suštini, na istorijskoj argumentaciji: 1. Koji narod je imao najviše žrtava u Prvom svetskom ratu i samim tim je najzaslužniji za stvaranje Jugoslavije? Srpski. 2. Koji narod je dao najviše žrtava i u Drugom svetskom ratu? Srpski; 3. Koji narod je najbrojniji i koja republika najveća u jugoslovenskoj federaciji? Srbi i Srbija. 4. Zaključno, ko ima najveću obavezu i moralno pravo da brani Jugoslaviju od secesije? Srbija i njeno političko rukovodstvo. Utoliko pre što znatan deo srpskog naroda živi u drugim republikama.

Zašto međunarodna zajednica nije podržala ovu naoko najlogičniju političku opciju? Zato što je nakon Drugog svetskog rata, a pogotovu nakon pada Berlinskog zida, na međunarodnoj sceni sceni sasvim druga paradigma: u slučaju građanskog rata ili nekog drugog nerešivog sukoba, zajednička država se ne deli ni po istorijskim zaslugama, ni po etničkom ili verskom osnovu, već po administrativnim jedinicama – republike postaju države. Srpsko rukovodstvo nije hajalo za ovu promenu paradigmi.

Srpsko rukovodstvo ni srpski narod nikad nisu prestali da se čude zašto drugi narodi žele razlaz kad im Srbi nude uzornu zajednicu. No, da li je ta ponuda doista bila uzorna, da li je raspad države nastao samo hirom rukovodstava drugih republika i njihovom žudnjom za vlašću?

Srpsko rukovodstvo nije želelo puki nastavak stare federacije, već njeno resetovanje. Po njegovoj oceni, status srpskog naroda u toj zajednici nije ni približno odražavao prava srpskog naroda, pre svega njegovu srazmeru i načelo: jedan čovek – jedan glas. Ne možemo ovde ulaziti u detaljniju analizu, uzmimo da su svi srpski zahtevi za promenom postojećih odnosa bili opravdani, ipak su sa političkog stanovišta bili pogrešni! Zašto? Zato što je jedno kad se od manjih političkih jedinica stvara veća, a sasvim drugo temeljno menjanje odnosa među činiocima već postojeće države. Slovenija i Makedonija bi u nekim institucijama resetovane zajednice imale pet puta manje nadležnosti nego u tadašnjoj. Razumljivo je što je to radikalno i ofanzivno najavljeno resetovanje odbijeno i što su federaciju, sukcesivno, napustile sve republike.

Uzmimo da se srpska politika rukovodila legitimnim željama i da nije sporna njena motivacija, srpsko državno rukovodstvo je objektivno pogrešilo zbog nesnalaženja u novom svetskom poretku i odsustva smisla za realnost. Važno je razumeti da je reč o novoj paradigmi, a ne o raširenoj predrasudi – svetskoj zaveri, udruženoj mržnji Vatikana, masona i drugih faktora moći. U pitanju je samo jedno: svet je zauzeo stav da republike postaju države. Otpor tom stavu skupo je plaćen – sankcijama i bombardovanjem, koje nije „zločinačka agresija Zapada”, kako je i danas nazivamo, već akcija najrazvijenijeg (ne samo u vojno-tehničkom, već i u pravno-humanističkom smislu) dela čovečanstva protiv naše nesrazmerne upotrebe sile na Kosovu. Možemo, i logično je da kao žrtva smatramo da je NATO upotrebio nesrazmernu silu protiv naše eventualno nesrazmerne sile, ali moramo razumeti šta je bila svrha te akcije. Smatrati da su skandinavske i druge inokosne zemlje Evrope, kao što su Francuska, Nemačka, Španija, puki američki pioni ne samo da je uvredljivo po te zemlje već pokazuje da ne razumemo stvarnost, odnosno da se u NATO-u uvažava stav svake članice, a da u ključnim odlukama i najmanje članice imaju pravo veta. Pogrešna je i takođe česta tvrdnja da je cilj NATO bombardovanja bio da uništi naše kuće, škole, bolnice. Moramo i tu strahovitu akciju da shvatimo kao vojnu pacifikaciju Srbije, a ne sa ciljem uništavanja stanovništva. Da je to bio cilj, to bi bio najveći vojni neuspeh u istoriji – od dvadeset hiljada bombi stradalo je manje od dve hiljade osoba, a toliko nas je mogla da ubije jedna bomba.

Ma koliko istina bila bolna, moramo da shvatimo da je naša jedina prava opcija – nastaviti put ka Evropskoj uniji. Mnogi će reći: imamo mi i drugu alternativu. Uporedimo ih. Za EU su tri argumenta. Prvi je geografska blizina, praktično je oko nas. Drugi je što obilato pomaže proces pridruživanja sredstvima za razvoj industrije, poljoprivrede i infrastrukture; zdravstvene zaštite, kulture, obrazovanja... Treći razlog je što bismo tako najbrže prešli iz pretpolitičkog u političko društvo.

A Kosovo?! Sa iole osećaja za realnost, moramo da shvatimo da se kosovska albanska zajednica izdvojila iz Srbije i stvorila nov politički entitet. Ni mirom ni ratom se ne može vratiti, niti bi to valjalo – na Kosovu bi, radi održavanja mira, moralo neprestano da dežura sto hiljada policajaca – to bi bila najpolicijskija država na svetu. Ko god priča o povratku Kosova, nema osećaj za realnost ili namerno seje zabunu i haos.

Književnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista